ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Колико је мени познато то нема директне везе са њуејџ покретом. Како нисам стручњак за области медицине и биологије, могу ти рећи само свој лични став до кога сам дошао пратећи информације доступне на интернету. Као и увек када дајем свој лични став по неком питању, унапред те упозоравам да мој став може бити и сасвим погрешан.
У основи реч аутофагија би могли да преведемо са само-једење, тј процес у коме наш организам једе самог себе. Премда ово може звучати као нека штетна или болесна појава, ради се заправо о само очишћењу организма. Наиме, када организам остане без хране и самим тим без довољно енергије, после неког времена организам почиње да се храни тако што разграђује неке дотрајале или оштећене ћелије или резерве и вишкове неких органских материја које су присутне у нашем организму. Сав тај материјал који се налазио у нашем организму и који је био у најмању руку неискоришћен а можда чак и штетан, организам у процесу аутофагије разграђује и користи да синтетише неке друге неопходне материје или да их претвори у енергију. Кроз тај процес дакле организам се чисти од свега сувишног и
некорисног што се временом накупило. Као последица тог процеса организам бива здравији и јачи.
Да би се овај процес покренуо у организму, неопходно је да прође одређено време од последњег узимања хране. То време се обично сматра да је око дванаест часова. Стога да би тај процес уопште почео да се одвија, неопходно је да храну не узимамо најмање дванаест часова. Ако желимо да се аутофагија одвија четири часа, неопходно је гладовати најмање шеснаест часова. Ако желимо да се аутофагија одвија дуже, неопходно је и дуже гладовање.
Заговорници аутофагије саветују да се готово сваког дана обезбеди бар неколико сати за овај процес. Другим речима, од последњег оброка једног дана, па до првог оброка следећег дана треба да прође више од дванаест часова. На пример, ако вечераш у шест часова после подне и после тога ништа не окусиш до десет часова пре подне следећег дана, онда ће процес аутофагије да се у твом организму обавља четири сата и то од шест ујутру па до десет часова пре подне. Премда ово може звучати тешко, у пракси се показује релативно лагано. Многи људи праве такве паузе у исхрани а да то и не примећују.
Ипак велики број људи данас живи у окружењу препуном разних ствари за грицкање ипосластица. Осим редовних главних оброка, велики број људи посегне сваког часа за неком посластицом или неком грицкалицом, а да то и не рачуна као оброк. Због тога све више људи данас пате од гојазности, од пред дијабетеса и сличних проблема. Такође се ово повезује и са проблемом инсулинске резистенције, тј када наш организам постане имун на инсулин.
Инсулин је ензим који се лучи у организму након узимања хране и који сигнализира свим ћелијама да из крви узму шећера колико им је потребно, тј да се напуне енергијом. Ако се ретко узима храна, онда се инсулин лучи ређе и тада организам реагује на мање количине инсулина. Ако пак, узимамо храну често, онда се инсулин скоро увек налази у крви и организам се постепено навикава на присуство инсулина. Другим речима организам постаје отпоран на дејство инсулина или што је исто инсулин престаје да делује. Тада организам да би ипак подстакао ћелије да преузму шећер из крви мора да лучи веће количине инсулина.
Слично се дешава и кад се налазиш у просторији са много буке. Испрва ти бука смета, али временом се навикнеш на ниво буке и више је не примећујеш. Истовремено ако желиш да неком нешто кажеш мораш да говориш гласније, а тако и ако желиш да разумеш кад ти неко нешто говори он мора да говори много гласније него обично. Ова отпорност организма на инсулин ако се не заустави може да прерасте у дијабетес.
Такође, докле год се инсулин налази у крви, хормон раста не може да делује. Хормон раста код деце делује као што му и име говори да подстиче раст и развој организма. Код одраслих хормон раста служи да покрене процесе за опоравак и поновно довођење у ред система који су из било ког разлога били поремећени и покварени. Свакодневно смо изложени бројним штетним факторима који руше наше телесно здравље, који изазивају поремећаје у нашем организму. У периодима гладовања, када нестане инсулина из крви, хормон раста почиње да делује и организам почиње да се сам од себе зацељује и доводи у ред. Ово се најприродније дешава током сна, кад не узимамо храну и кад не трошимо енергију на неке друге ствари.
Стога је важно да свакодневно човек довољно времена проведе у сну. У данашње време често се догађа да људи не спавају у континуитету него у више наврата по два три сата, а исто тако да се сваких сат или два нешто поједе или попије неки енергетски напитак. Ово у потпуности спречава процесе природног само излечења у организму, и мало по мало, ствари које се једном покваре никако не долазе на ред да се поправе и тако мало по мало стварају се хроничне болести.
Премда се процес аутофагије тек од недавно помиње у научним круговима, о лековитости повременог гладовања знале су многе од древних цивилизација. У хришћанству се на пример високо цени пост. Изворно пост је подразумевао потпуно уздржавање од хране тј гладовање. Тек касније се почело говорити о посту као периоду у коме се уздржавамо од меса, јаја, млека и млечних производа, а понекад чак и од рибе, уља и вина. Када читамо поуке древних подвижника често наилазимо на исказе попут: „пост до деветог часа“, или „пошто су му наишли гости, старац је прекинуо пост“. Овде се не ради о томе да је старац узео да једе месо или шта друго мрсно, него да је уопште узео било какву храну. Пустињаци су се хранили често само сувим хлебом и неким зељем уколико се могло пронаћи. Дакле, када би неком од тих пустињака наишао гост, он би постављао трпезу која се састојала од понеког комада хлеба и зеља и на тај начин би прекидао пост.
Трагове ове праксе видимо и у богослужбеном типику током часног поста. Наиме, на многим местима стоји после вечерње службе, напомена о томе шта се тог дана једе. Храна се по правилу узимала тек после вечерње службе. Отуда се током часног поста ни не служи пуна литургија обичних дана, већ само суботом и недељом. Чак се и на празник Благовести, када се по типику служи пуна литургија, ипак и та литургија служи у склопу вечерње службе и то прецизније на крају вечерње службе. Наиме да би се причестили морамо узети храну тј. прекинути пост. Због тога се причешћивање током читавог часног поста изузев субота и недеља обавља после вечерње службе. Другим речима, с почетка се подразумевало да се до после завршетка вечерње службе гладује тј. да се уопште не узима никаква храна. Наравно, у данашње време, такав режим није за свакога и релативно је мало људи па и монаха који га држе на такав начин. У многим манастирима се вечерња служба током часног поста служи
пре подне. У другим пак се служи после подне у уобичајено време, али се храна ипак узима пре вечерње.
