ПЕТАК, 13. 8. 2021 - 15:00

Извор: ТВ Храм

Одговор духовника - О спремању за свештенички чин

ПИТАЊЕ: Помаже Бог. Желим да питам духовника о спремању за свештенички чин. Завршио сам гимназију средњу школу. У тим младалачким данима падао сам у многе тешке грехове. Како сам уписао факултет почео сам да мењам живот. Одбацио сам све што је било лоше и са својом девојком почео сам истински хришћански да живим. Како смо стално ишли на литургију наш епископ ми је дао благослов за богословски факултет. Успешно сам окончао студије и венчао се са својом девојком. Сада ме епископ позива да примим свештенички чин. Искрено се колебам због својих падова у младости. За њих сам се искрено покајао и потпуно сам живот променио али не би желио да се примим чина ако то није канонски потпуно исправно. Да ли ми ви можете дати неки савет.

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: 

Драги брате, на основу овога што си написао, чини ми се да твоја недоумица потиче од

погрешног схватања значаја канона. Канони су нема сумње веома значајни. Али је значај
епископа за Цркву ипак већи. Црква може да постоји и без канона, али не може да постоји без
епископа.

Кроз историју Цркве било је наравно и рђавих епископа, који су својом делатношћу више
штетили Цркви него што су јој користили. Кад се тако шта догоди да се у Цркви појави
епископ који руши Цркву уместо да је изграђује, остали епископи би се сабирали на сабор и
предузимали одговарајуће мере како би заштитили Цркву од таквих епископа. Многи канони
сведоче о таквим догађајима кроз историју Цркве и служе као подсетник шта се све рђаво
може десити ако се допусти ово или оно. Ипак то су више упутства него ли апсолутне и
неизмењиве истине. Потребе Цркве имају већи приоритет од тих писаних упутстава. Црква је
живи организам, она је тело Христово, и њена глава је сам Христос. Црква је састављена од
живих људи од којих је сваки обдарен слободном вољом и савешћу. За један тако сложен
организам није могуће написати збирку правила, по којима би се могло у сваком тренутку
поуздано знати шта треба предузети. Сви канони и сва правила која су кроз векове
сакупљена, настала су тек након што су многи у Цркви радили супротно од тих правила и као
резултат таквог њиховог понашања, примећено је да то штети Цркви, и тек тада се на основу
искуства стеченог од многобројних рђавих примера, формулише правило или канон који има
за циљ да ту штетну појаву спречи. Да нико никад није учинио нешто што одређени канон
забрањује, такав канон не би никад ни био написан. Чињеница да је написан, сведочи о томе
да је било много оних који су радили супротно од онога што тај канон говори и да су
резултати таквих поступака углавном били лоши за Цркву.

Каноне су писали епископи, а нису канони производили епископе. Наравно, добри и мудри
епископи ће се у многим ситуацијама придржавати канона јер они представљају вековно
искуство Цркве. Али када се Црква нађе у каквој новој ситуацији, која се по први пут јавља у
историји и за коју не постоји већ опробано и временом истестирано решење у виду канона,
добар епископ се руководи пре свега интересима Цркве.

Цркви су преко потребни свештеници. Епископи сами без помоћи свештеника не би могли
да испуне све потребе верног народа. Постоје милиони и милиони верника који имају
потребу да се причесте, да се исповеде, да се венчају, да крштавају своју децу или да своје
упокојене сроднике сахране и испрате на онај свет. При том постоји свега неколико стотина
или можда и пар хиљада епископа у свету. Било би сасвим неизводљиво да сви верници у
читавом свету, чекају на ред да их један од тих епископа крсти, причести, исповеди, венча
или опоје.

Добар епископ се стара да у својој епархији има добре и вредне свештенике, који ће
пожртвовано задовољавати потребе верног народа. Кроз векове дошло се до неког искуства о
томе које су то особине које треба да има кандидат за свештенички чин, а које особине не би
ваљало да поседује. Ипак треба имати на уму да је сваки човек знатно шири и дубљи од било
каквог списка особина који би се о њему могао саставити. Ниједан списак особина не може у
потпуности да дефинише човека и све његове будуће одлуке. Тако се дешава да неко има
скоро све те добре и пожељне особине, а не поседује ни једну од оних непожељних, и рекло
би се да ће такав засигурно бити одличан свештеник. И у многим ситуацијама то заиста тако
и буде. Али понекад се деси и да такав ипак буде рђав свештеник и да уместо да послужи
Цркви на добро, он јој још и науди. Није дакле мудро слепо и фанатично се држати само
прописаних упутстава, него је потребно да епископ посматра и процени кандидата колико год
може шире и дубље. И процена доброг и мудрог епископа је куд и камо боља и вреднија од
неке шаблонске процене засноване само на неком списку особина.

Пишеш да не би желео да примиш свештенички чин ако то није канонски потпуно
исправно. Ако канонски епископ жели да те рукоположи у чин свештеника, ја не видим како
би то могло да буде канонски неисправно. Ако је то епископ званично признат од наше
Цркве, ако није ни под каквим судом или истрагом, онда је он потпуно овлашћен и чак једини
овлашћен да учини тај избор. Било би неканонски да му неко намеће тај избор. Било би
неканонски да он тај избор чини ради какве личне материјалне користи или користи његових
сродника. Дакле ако би ти епископу нудио новац или какву другу услугу, да те он заузврат
изабере и постави за свештеника, онда би то било неканонски. Али ако као што кажеш он
тебе познаје већ дуго времена, и од њега си добио благослов за студије, за брак, онда мислим
да се не може говорити ни о каквом неканонском поступку ако он жели да ти будеш
свештеник у његовој епархији.

Има наравно и оних који би ти другачије одговорили на ово питање. Мени се чини да они
који у твом рукоположењу виде нешто неканонско због твојих греха почињених у младости,
бирају за себе лакши пут. Много је лакше избећи тежину одлуке заклањајући се иза канона
исписаних на хартији, него ли преузети одговорност и донети одлуку на основу једног
свеобухватнијег увида. Ипак такви би ваљало да имају на уму да „слово закона убија, а дух
оживљава“ те да „дух дише где хоће“. Као што је штетно за Цркву да буде постављен за
свештеника неко ко ће својим радом рушити Цркву, није мање штетно за Цркву и да неко ко
би у свештеничком чину могао много да јој допринесе не буде постављен за свештеника због
каквог било разлога. Ко размишља о томе да својом одлуком наноси штету Цркви ако не
подржи избор доброг кандидата за свештеника, неће се лако усудити да оспори нечији избор
док заиста није потпуно уверен да би тај у свештеничком чину више штетио Цркви него што
би јој користио.

Има људи са осетљивијом савешћу и са израженијим осећајем одговорности, а има и
таквих којима ово нису јаче стране. Они први се не усуђују да приме свештенички чин, а
били би од велике користи за Цркву, док они други, са отупелом савешћу и без икаквог
осећаја одговорности, такви би се очас посла одлучили да постану свештеници, чак би сами
тражили да буду изабрани, и не ретко такви постигну оно што желе. Но, такви ће у
свештеничком чину доприносити Цркви сасвим мало, а можда ће јој чак и штетити.
Чињеница да си уопште поставио ово питање, говори о томе да си још како свестан
одговорности, што је по мом схватању добар знак и указује да имаш веће шансе да будеш
добар свештеник. Поразговарај и са својом женом о тој одлуци, јер ће та одлука битно
утицати и на њен живот. Да ли је она спремна да буде супруга свештеника? Да ли је спремна
да те прати где год да те пошаљу, макар и на крај света? Ако је она сагласна са свим и нема
ништа против да прихватиш свештенички чин и ако немаш никаквих сумњи у погледу твог
епископа, ако не мислиш да би ти било немогуће да му будеш веран, послушан и одан, онда
ти саветујем да прихватиш његову одлуку да те постави за свештеника. Нека ти Бог буде
помоћник у овој значајној одлуци као и у све дане твога живота.
 

Повезане вести

Одговор духовника