ТВ ХрамОтац каже да сам секташ, да сам преозбиљно схватио веру, док мајка говори да сам премлад за такав подвиг, да се моји вршњаци не знају ни прекрстити, те да самим тим ни ја не треба да се издвајам. Али ја се уопште не издвајам, нико ни не зна да ја постим, идем на литургију или било шта да везано за веру чиним осим мојих укућана. Све чиним као и иначе, све своје школске активности, дружење или било шта чиним сасвим нормално. Не желим да мислите да се они тако понашају јер сам се ја превише изменио и повукао из друштва. Не, то није истина. Истина је само да сам ја уз све своје редовне активности додао и Бога као водиљу и сапутника. Самим тим и њихово негодовање ми је потпуно нејасно. Нити сам гладан нити ми је тешко постити. Такође, пред нама је и Велики Пост, ја не знам шта да радим. Само помињање поштовања тог поста изазвало би велики немир у кући. Да ли да сачувам пост или мир у кући. Молим вас упутите ме шта да чиним. Хвала Оче?
ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Преподобни Ава Доротеј је својим ученицима говорио да очување мира, како оног унутрашњег тако и мира са ближњима, представља седам осмина нашег спасења. Сви остали подвизи и добра дела чине само једну осмину. Стога је он заповедао својим ученицима да се старају пре свега да очувају мир, па тек онда да испуњавају остале заповести. Јер би било бесмислено због испуњења једне осмине, изгубити седам осмина.
Примењено на твој случај, дакле, боље да сачуваш мир у кући. Иако си однедавно пунолетан, још увек се ниси осамосталио, још увек живиш у кући својих родитеља, још увек те они хране и одевају, тако да без обзира на пунолетсво још увек не можеш да живиш потпуно по својој вољи. Ипак не тугуј због тога. Бог види твоју жељу да постиш, и уверен сам да ће ти ту жељу рачунати као и да си постио.
Прави пост се и не састоји само у одрицању од одређених врста хране. Смисао поста је вежбање у само – принуђавању, у борби са својим сопственим жељама и прохтевима. Одрицање од одређених врста хране је само један од начина на који се то може постићи. С обзиром на твоју ситуацију, ти не можеш да примениш тај начин, али то не значи да не можеш да себе принуђаваш и одсецаш своје прохтеве на неки други начин.
На пример, ако већ не можеш да једеш посну храну, можеш да смањиш количину хране коју уносиш или да од свега што је на трпези најукусније узмеш само мало, а од оних мање укусних јела узмеш нешто више. То ће такође бити вид подвига, можда чак и тежи. У аскетској литератури се помињу две главне страсти везане за узимање хране: бес стомака и бес грла. Онај који пати од беса стомака, не мари много за врсту хране коју једе. Њему је једино важно да хране буде количински довољно да напуни свој стомак. Док онај који пати од беса грла, не мари толико за количину хране, колико за њен укус. Такав на пример може лако да прескочи неки оброк, па чак и два за редом, ако му се храна не свиђа. Но када се пред њега стави нека храна која му се свиђа, онда такав нема границе колико може појести.
Већина људи који данас посте, примењују пост који је усмерен против беса грла, тј једу храну која је лишена неких намирница: без меса, без јаја, без млечних производа, без рибе, без уља или се чак ограничавају само на пресну, некувану храну. Ономе ко воли да једе неку од ових намирница, овакав пост делује лековито на бес грла. Но некоме ко не воли да једе месо, уздржање од меса не значи ништа. Ономе ко ни иначе не би јео млеко и млечне производе уздржање од тих намирница не представља подвиг. Ономе који пати од беса стомака, и који уопште не мари, или сасвим мало мари за укус хране, него му је само важно да је има количински довољно да напуни свој стомак, таквоме уздржање од свих ових намирница неће бити тешко, те самим тим неће за њега представљати никакав подвиг. Такав да би заиста осетио пост, да би заиста имао неку корист од поста, мора да током поста себе принуђава да једе мању количину хране. Иначе ако буде јео пуну порцију, готово да неће имати никакве користи од таквог поста. Данас има много људи који пост примењују само у оном првом облику, док за овај други уопште ни не знају.
Данас и многи лекари, и научници говоре о благотворном утицају поста на наше тело. Сматра се да је добар део хроничних болести које данас нападају човечанство изазвано управо недостатком поста и то поста у форми потпуног гладовања. Установљено је да повремено гладовање избавља од многих болести за које савремена медицина нема прави лек. Потражи на интернету о томе и покажи својим родитељима, али се пази да не паднеш у ватру ако они то не прихвате од прве. Можда ће им требати неколико дана или седмица да то што су чули прихвате, а и тада ће вероватно одбити да ти признају да су променили свој став. Немој ни захтевати то признање. Довољно ће бити ако у себи промене свој став.
Но, на основу њихових речи које си у писму навео, рекао бих да се они не брину толико да ћеш од поста ослабити телом, или да ћеш се разболети, него више мисле да ћеш некуд застранити. То је потпуно природна реакција родитеља, кад дете почне да ради нешто неуобичајено. Они никако не би желели да ти себе упропастиш, или да будеш изманипулисан, да ти неко испере мозак или нешто слично. Кад год пред њима ватрено браниш неке своје идеје, њима то изгледа као да ти је испран мозак, као да те је неко преварио и наговорио да тако мислиш. Што се више упињеш да им докажеш, то им више личиш на неког коме је испран мозак. У њиховим очима ти си још увек дете. Они не могу да чују аргументе које им наводиш, него само виде код тебе неки фанатизам, неку заслепљеност и занесеност неком идејом. Стога немој покушавати да их било чему научиш. Немој им говорити мудре речи, немој наводити аргументе јер их они неће ни чути. Главно је да са њима говориш сталожено и мирно, а никако не ватрено.
Они желе да ти у животу постигнеш успех, било какав успех. Стога ти предлажем да се у преговорима с њима користиш том њиховом жељом. Можеш на пример да им кажеш да желиш да једног дана постанеш патријарх или владика. То ће им изгледати као здрава жеља једног младог човека и можда ће уз такву жељу моћи да прихвате и пост као средство да се та жеља оствари. Ако им само говориш да желиш да се подвизаваш, то им изгледа као болесна жеља, као нешто нездраво. Но, ако ту жељу не ставиш у први план, него је прикажеш само као средство за достизање твог главног циља, на пример да постанеш патријарх, онда ће им то деловати много логичније и нормалније.
Навешћу ти још један пример како можеш да надоместиш подвиг поста. Размисли на који начин би могао да својим укућанима олакшаш. Вероватно да већ имаш одређена задужења, кућне послове које ти обављаш. Постарај се да их током поста радиш већим интензитетом. На пример: претпоставимо да је твоје задужење да односиш смеће из куће у контејнер. Можда си то радио једном на дан, а током поста можеш да се потрудиш да га однесеш два пута. Или носио си га у најближи контејнер, а током поста односи га у неки мало даљи. Канту за смеће си можда прао једном седмично, уместо тога опери је сваки дан. Можда твоја мајка обично пере судове, узми током поста на себе да их ти опереш или да их уредно сложиш. Можда си имао задужење да сваки други дан усисаш стан, потруди се да га усисаш сваки дан. Можда си доносио дрва или износио пепео, једном на дан; потруди се да то радиш два пута на дан. Можда си чистио кола једном седмично, потруди се да то урадиш два пута седмично. Једном речју, све што си уобичајено обављао од тих кућних послова, потруди се да обављаш чешће и усрдније током поста. Промисли шта би поред свих редовних дужности још могао да учиниш како би својим родитељима помогао и то чини. На тај начин ћеш се и подвизавати, а уједно ће и родитељи на теби видети промену на боље, па им неће изгледати као да с тобом нешто није у реду. Тако ће твоји родитељи бити спремнији да попусте и да ти дозволе да постиш.
Имај на уму да се твоји родитељи боје да нису негде погрешили у твом васпитању и да твоје садашње (у њиховим очима) неуобичајено понашање није резултат какве њихове грешке. Покушај да их по том питању умириш тиме што ћеш им бити добар, вредан и послушан син.
Нека би ти Господ дао да све ово испуниш.
