ПЕТАК, 19. 3. 2021 - 14:18

Извор: ТВ Храм

Духовник - Савет о упорној жељи за проповедањем вере

ПИТАЊЕ ЗА ДУХОВНИКА: Помаже Бог оче моји родитељи мени забрањују да исповедам веру и да причам о светититељима и кажу да сам луд јер стално причам о Богу јер ја нисам свештеник.

ТВ Храм

И да ли обичан човек може да проповеда веру своју? Ја се трудим да сваког пошаљем на прави пут и да га исправим ако чини нешто што је грешно али не знам како сам луд јер пропроведам Господа из срца мог и желим целим срцем да га исповедим али мени родитељи то бране наравно дозвољавају да идем у цркву али забрањују да причам. Они мисле да ја не треба да исповедам Господа и њих је срам тога што ја проповедам веру у Господа.

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драги брате, послушај своје родитеље и немој никога исправљати нити саветовати, и немој никоме говорити о Богу и о светитељима, све док ти неко не затражи савет или поуку. Нешто си погрешно схватио, па ти се чини као да: ако не проповедаш своју веру људима у твојој околини, да је то исто као да у нечему грешиш. Међутим, та мисао је погрешна.

Пре свега морам ти рећи, да сам у ових неколико реченица које си написао у свом питању, исправио преко десет правописних грешака, како би се твоје питање могло прочитати на телевизији. Не желим овим да те понизим, него те само опомињем, да по свој прилици имаш још много да учиш самог себе, пре него што би имало смисла да поучаваш друге. Стога се немој журити. Буди стрпљив. Ако заиста из дубине душе желиш да проповедаш веру, онда се упиши у неку школу, и заврши је. У школу која ће те оспособити да радиш тај одговорни посао. То може да буде или нека богословија, или богословски факултет, а може да буде и нека филолошка школа, историјска, педагошка и сл. Премда у тим другим школама нећеш учити директно о Богу, ипак ћеш учити да правилно говориш и пишеш, и учићеш да правилно размишљаш. То ће ти омогућити да боље разумеш Свето Писмо, и што је још важније да можеш правилно да искажеш своје мисли.

Размисли и сам. Чак и ако би имао у себи баш најчистију и најисправнију веру у Бога, још увек не би могао никоме да је довољно верно пренесеш ако пре тога не научиш да правилно говориш. Можда ћеш ми рећи да је Бог својим апостолима, од којих је већина била нешколована, дао дар речитости и мудрости, тако да су се и учени фарисеји дивили њиховим речима. Богу је све могуће. Но, ја бих ти и у том случају посаветовао да не проповедаш никоме своју веру, све док ти Бог не дарује тај дар речитости. Бог није насилник и не намеће своје дарове онима који их не желе. Бога не можемо преварити речима: “Ја желим, ја желим”, јер Бог гледа у дубину наше душе и види сваку најтананију и најскривенију жељу у нама. Ако само на речима говоримо: “Ја желим, ја желим”, али ништа сами не предузимамо како би се та наша жеља остварила, онда је та жеља само на нашим уснама, али не и у дубини нашег срца. Ако дакле желиш да ти Бог дарује овај дар проповедништва, онда га упорно моли за то, али истовремено, приони и сам на учење. Тако ће се та твоја жеља проширити по целом твом бићу и неће бити само на уснама него ће сићи и у дубину срца.

Ако те неко упита за савет или за твоје мишљење о одређеној теми, онда можеш слободно да кажеш оно што мислиш. У том случају ако баш и направиш какву граматичку грешку, онај који ти је тражио савет, неће замерити и стараће се да што боље схвати твоје мисли не обазирући се много на граматичке грешке. Међутим, ако те нико не пита, него ти сам почињеш говор, онда ће ти људи приметити сваку неисправност у твом начину говора и добар део њих ће на основу твојих грешака закључити да то што говориш није вредно њихове пажње. Кад некоме говориш нешто што он сам не сматра за вредно његове пажње, онда га тиме смараш. Ако то упорно понављаш, он ће се најпре старати да побегне од тебе, а ако наставиш, он ће се и наљутити.

Дакле, врло је важно да будеш стрпљив и да никога не саветујеш и не поучаваш, пре него што од тебе затражи савет или поуку. Чак и кад видиш да неко у нечему греши, не жури да га исправљаш. Када су великог Аву Пимена питали његови ученици: “Аво, шта да чиним ако видим да брат дрема на молитви? Да ли да га пробудим или не?”, он им је одговорио: “Кад бих ја видео брата да дрема на молитви, ја бих га наместио тако да му буде још удобније.” Зачуђен, ученик је упитао: “Али брат који дрема на молитви, наноси тиме себи штету и ти би му на тај начин помогао да себи нанесе већу штету. Какав би одговор дао Богу, што си брату допустио да себи нанесе штету и ниси га спречио?” На то му је Ава Пимен одговорио: “Казао бих: Ти си Боже заповедио да онај који хоће да извади трун из ока свог брата, најпре извади брвно из свог ока. Ја још нисам извадио брвно из свог ока, те нисам могао вадити трун из ока свог брата.”

Видиш како је размишљао велики Ава Пимен. Он који је у подвизима провео много година у пустињи, па је још увек сматрао за неумесно да опомиње брата пре него би онај затражио савет. Ако те онај који нешто греши запита: “Реци ми молим те, да ли ја поступам исправно?”, онда му можеш казати своје мишљење. Али ако само видиш човека да нешто ради погрешно, али ти он не тражи савет, онда се боље уздржи од опомињања. Помоли се у себи Богу за тог човека, да га Бог опомене, да му Бог укаже на грешку и Бог ће већ наћи начина како да онај увиди своју грешку. Можда ће га Бог баш и подстаћи да тебе упита за мишљење и тада ћеш моћи слободно да му кажеш шта мислиш. Но, као што рекох, буди стрпљив и не жури се да га опомињеш пре времена.

Ако ти је поверена дужност да неког поучаваш, на пример: ако си учитељ, онда је твоја дужност да поучаваш своје ученике, ако си родитељ, дужан си да васпитаваш своју децу и сл. У тим случајевима имаш већу слободу и право да оне који су ти поверени саветујеш и опомињеш чим приметиш да нешто греше. Дакле, као родитељ имаш право и обавезу да своју децу опомињеш, али не и децу неких других родитеља. Учитељ пак, има право и обавезу да опомиње своје ученике, али не и ученике неке друге школе. Тако дакле, да би установио да ли некога треба да опоменеш или не, упитај најпре себе шта је оно што је теби поверено. Ако ти је поверено старање над том особом, онда је опомени; ако ти пак није поверено старање о тој особи, онда се боље уздржи од опомињања. Сачекај да ти затражи савет или мишљење.

Ти си мени поставио питање и затражио савет. То ми даје већу слободу да ти укажем на твоје погрешке. Тако да ти могу написати све ово. Међутим, кад би смо се ти и ја негде сусрели и кад би смо мало разговарали, ја бих вероватно приметио у твом говору све оне неправилности које сам видео и у твом писму, али те не бих поправљао нити опомињао, ако ти то не би изричито од мене затражио. То што си се ти мени обратио за савет, даје ми право и слободу да ти пишем о свему овоме. Иначе бих се ја стидео да исправљам твоје граматичке грешке, знајући да и мој говор није најисправнији и да би вероватно неки филолог нашао у мом говору можда и више грешака него што сам ја приметио у твом говору.

Тако дакле, ја ти најтоплије препоручујем да послушаш своје родитеље и престанеш да самоиницијативно људима око себе причаш о Богу или да их опомињеш кад ти се учини да нешто греше. Буди стрпљив и сачекај да те неко најпре упита за савет или мишљење. При том ако желиш да проповедаш Бога, онда приони марљиво на учење, па ћеш једног дана доживети да те људи почну позивати и тражити да изнесеш своје мишљење или да им даш какву поуку. До тад, поучавај самог себе и само оне који траже савет од тебе. Буди благодаран што ти родитељи допуштају да идеш у цркву. То је велика ствар. Има родитеља који то својој деци бране. Срећан си што имаш такве родитеље, који ти то не бране. Погрешно мислиш да ти они бране да проповедаш Бога само зато што се стиде. Уверен сам да ти то бране више имајући у виду оно што је за тебе самог добро. Стога се потруди да им будеш послушан и немој се бринути да ће ти Бог нешто замерити због тога. Једна од десет Божијих заповести каже: “Поштуј своје родитеље”.

Нека ти Бог помогне да ово све разумеш и примениш у свом животу.

Повезане вести

Одговор духовника