ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Разлике у мишљењима и ставовима међу свештенством нису никаква новост и не треба да те збуњују. У петој књизи Новога Завета, “Дела Апостолска”, читамо како је и међу самим апостолима долазило до сукоба по појединим питањима. На пример: “Варнава хтеде узети са собом Јована званога Марко. А Павле захтеваше да онога који их је напустио у Памфилији и који није ишао са њима на дело на које су послани, не узимају са собом. Тако наста љутња, те се они раздвојише, и Варнава узевши Марка отплови на Кипар. А Павле изабравши Силу отиде, предан од браће благодати Божијој;” Или опет на другом месту Свети Апостол Павле говори овако: “А када дође Петар у Антиохију, супротставих му се у лице, јер беше за осуду. Јер пре него што дођоше неки од Јакова, јеђаше с незнабошцима; а када дођоше снебиваше се и одвајаше, бојећи се оних који су из обрезања. И дволичаху с њим и остали Јудејци, тако да и Варнава приста на њихово дволичење.

Али кад видех да не иду право истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Када ти који си Јудејац живиш незнабожачки а не јудејски, зашто нагониш незнабошце да живе јудејски?” Увиђаш ли да су ове разлике у мишљењима међу свештенством биле присутне у Цркви кроз читаву њену историју од самог почетка, па до данашњег дана. Овакве разлике су неминовна последица слободне воље којом нас је Господ обдарио. Да нас Бог није створио као слободна бића, онда би сви ми били само роботи који слепо извршавају задати им програм и тада међу нама не би постојале разлике у мишљењима. Не би постојала могућност да се погреши, те не би било ни греха. Но, таква непогрешивост не би имала неки посебан значај и не би представљала никакво чудо. Ко би се томе дивио што сви роботи раде на један те исти начин?

Али Бог нас је створио по своме лику да будемо слободна и разумна бића. Бића која могу да греше ако тако желе, па чак и да се противе самом Творцу. Стога је за дивљење када неко ко је могао згрешити и кога су многе околности жестоко наводиле на грех ипак изабере својом слободном вољом да се одупре греху и да га не учини. Нарочито ако је због таквог противљења греху био изложен каквом страдању. Бити савршен по својој слободној вољи и изабирати пут правде, поштења, несебичне љубави у свакој ситуацији без обзира на опасности и претње, представља херојски подвиг и достојно је великог дивљења. Сваки човек има у себи потенцијал за овакав подвиг. Сваки од нас је позван да своју слободну вољу употреби на такав начин да достигне или се бар приближи савршенству. Сваки човек који живи по јеванђелској науци, на тај начин постаје уметничко дело. Потпуно јединствено и непоновљиво и што се више приближи савршенству, тим веће дивљење изазива код свих посматрача. Неопходан услов за овако нешто је да човек буде слободно биће. Неминовна последица постојања слободне воље у човеку јесу разлике у мишљењима. Стога ове разлике не треба да те збуњују нити би требало да их сматраш за нешто рђаво.

“Добро”, рећићеш, “нека су разлике у мишљењима добра и природна појава, али кога онда да послушам?” Пре свега имај на уму да су сви свештеници, епископи, монаси, у основи само људи и да нико од нас није савршен нити непогрешив. Ако зачепркаш по било ком од нас сигурно ћеш наћи много слабости, много непрецизности, много падова. Стога не треба улазити у препирке око тога који су то учитељи у праву, а који не. Не треба се сврставати ни у какве кланове ни Атанасијеве, ни Зизјуласове, ни Игњатијеве, ни вашег свештеника, јер су сви они људи и као људи могу лако да буду у заблуди по појединим питањима. Ако ти и твој друг станете да браните Атанасија, Зизјуласа и Игњатија, а ваш свештеник је у њима као људима нашао неке слабости, само ћете се улудо препирати и то вас неће водити никаквом добру. Слушај шта пише апостол Павле Коринћанима који су се били поделили међу собом: “Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар се Христос раздели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?”. Затим мало даље додаје: “Јер све док је међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку? Јер кад неко говори: Ја сам Павлов, а други ја сам Аполов, зар нисте телесни?

Ко је, дакле, Павле, а ко Аполос, до служитељи кроз које поверовасте, и то како Господ свакоме даде? Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте. Тако нити је што онај који сади, ни онај који залива, него Бог који чини да расте.” И Атанасије, и Зизјулас, и Игњатије, па и ваш свештеник, сви су они слуге Божије, сарадници Божији. Сваки се од њих труди да поверену му службу обавља најбоље што уме и може. Али су способности и могућности сваког од њих различити. Отуда неко од њих служи више и боље, а неко мање, свако према својим способностима. Бог прима труд свакога од њих. Стога не треба да осуђујете ни једног од њих. Свакога од њих саслушајте и верујте да у речима сваког од њих има спасоносне истине. Али ни један од њих не поседује монопол над истином и ни у једнога од њих није баш сва истина и сва мудрост. Постарај се да будеш попут пчеле која иде и свуда скупља нектар, те да не будеш налик на муву која иде са једне нечистоте на другу, скупљајући смрад и прљавштину. Како да разликујеш шта је оно добро и исправно у њиховим речима што ти ваља прихватити, а шта је оно што је погрешно и што ваља заобићи. Дарови Светога Духа су међусобно различити, али је Дух исти. Стога сви свештеници, монаси, духовници, епископи имају различите дарове јер Дух Свети даје свакоме од њих сходно њиховим индивидуалним особинама. Но, иако различити ови дарови, будући да имају један исти извор, и да припадају једном и истом Светом Духу, они се међусобно препознају и уважавају. Стога носиоци правих истинских дарова Светога Духа, уважавају носиоце другачијих дарова истог Светог Духа. Они пак који чисте дарове које су примили од Светога Духа, помешају у себи са разним другим састојцима, колико више имају тих других нечистих елемената у себи, толико су мање способни да препознају истинске дарове Свегог Духа у другима. Стога такви људи по правилу не налазе ни једне лепе речи када говоре о другим епископима, свештеницима и духовницима. Они не уважавају другачије и различите дарове и мисле да је њихов сопствени приступ једини исправан. Све што се не уклапа у њихов сопствени калуп, сматрају за рђаво. Ако вам ваш свештеник каже: “да од вас нема ништа, ако слушате Атанасија, Зизјуласа и Игњатија”, то ми највише личи на ово што сам управо описао.

Сасвим сигурно да тај ваш свештеник има у себи одређене дарове Светога Духа. Врло је вероватно да се он истински труди да послужи Богу најбоље што уме. Невоља је међутим у томе што је он своје виђење и свој став прогласио за једини исправан. Свако ко вам даје неки другачији савет, по његовом мишљењу је на кривом путу. Такве речи не личе на некога ко се испунио Духа Светога. То никако не значи да нешто недостаје светим тајнама које тај свештеник врши. Литургија коју он служи и дарови који се на тој литургији освећују истинско су Тело и Крв Христова, без обзира што је он у себи затрпао дарове Светога Духа са разним другим учењима и ставовима који се не поклапају са оним на што га Дух Свети покреће. Мој вам је савет да се не препирете са својим свештеником. Ако имате жељу да се причестите, и ако он на Литургији, кад изнесе дарове и гласно изговори: “Са страхом Божијим и вером приступите”, не допусти да се потом причестите; ви отиђите следеће седмице у неки други храм, где ће вам дозволити. У данашње време ово не би требало да вам представља неки велики проблем. У већим градовима где има више храмова, сигурно ћете наћи бар неки где ће вам дозволити да се причестите. Ако у вашем месту има само један храм, потражите неки храм у околини. Србија је препуна храмова, врло је вероватно да ћете моћи да нађете одговарајући храм на мање од тридесет километара удаљености. Ако баш и не нађете храм у коме би вам дозволили да се причестите на свакој литургији, онда направите распоред па идите сваке седмице у неки од десетак околних храмова. На тај начин ни једном од свештеника неће изгледати да се причешћујете превише често. Када је реч о томе колико често треба да се причестите пре свега се ваља држати савета Светог Јована Златоустог. Кад и сама литургија носи његово име, ко би се могао похвалити да се боље разуме у свету литургију од њега. А он је на ово питање дао овакав одговор: “Као достојни свагда (на свакој литургији), а као недостојни никада”. Он дакле, није заступао мишљење да постоји неки конкретан број који би могао да послужи као одговор на питање “Колико пута треба да се причестим?”. Према томе, свештеник који каже: “Треба 4 пута или 10 пута или 40 пута или 365 пута годишње”, заступа другачије мишљење од Светог Јована Златоустог. У том случају његове речи треба узети са великом резервом.

Свети Јован Златоусти даје рецепт по коме свако може за себе да пронађе тачан одговор на ово питање. Ако те савест прекорева да нешто не радиш исправно, учини све што је у твојој моћи да то поправиш. Ако увек чиниш све што је у твојој моћи, да исправљаш своје недостатке и грешке, онда приступај да се причестиш на свакој литургији. Ако ниси тако чинио, гледај да се што је могуће пре покајеш и на даље чиниш све што је у твојој моћи како би се поправио. Пази, не кажем ти да се причестиш тек пошто све своје слабости и погрешке исправиш, јер кад би се тако нешто захтевало, вероватно се нико никад не би причестио. Довољно је само да отпочнеш свом снагом да се поправљаш и да се бориш против својих слабости. Кад си једном отпочео ту борбу, не престај да се бориш до краја живота и увек се причешћуј. О томе Свети Јован Златоусти говори доказујући како нас ни дан празника, нити каква друга ствар не може сама од себе учинити достојнима да би смо се причестили, него само лично преиспитивање и труд. Са овим се слажу и речи Апостола Павла који каже: “Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије.” Обрати пажњу да он не каже, да човек треба најпре да постане савршен, па онда да се причести, него да себе испитује. То значи да ослушкујеш своју савест и чим те она за нешто прекори, одмах се за то покај. Не чекај кад ће следећи пост, па да се онда за то покајеш, него се покај одмах. И тако кајући се и преиспитујући се приступај редовно светом причешћу. Нека те разлике у мишљењима не збуњују и не сматрај их за нешто страшно. Избегавај препирке и имај мир са свима колико до тебе стоји.

Господ каже у Јеванђељу: “Када вас потерају у једном граду бежите у други”.  Тако и ти, ако те неки свештеник у свом храму не дочекује с радошћу и не допушта ти да се причестиш, иди у други, трећи, храм. Куцај и отвориће ти се. Тражи и наћићеш. Послушај и свог свештеника који ти каже да се спартански припремиш за Свето Причешће. Но, немој спартанску припрему свести само на уздржање од одређене врсте хране. Буди попут спартанског војника у борби са сваком страшћу и у борби да испуниш сваку заповест Божију. Много је важније да када те неко удари по образу, окренеш и други, те да му не узвратиш злом за зло, него ли да постиш месец дана на води. У понеким периодима године пост је чак и забрањен, као на пример: светле седмице по васкрсу или од божића до крстовдана. У те дане служе се литургије те су сви хришћани позвани да се причесте иако поста у те дане нема. Из овога је јасно да пост није предуслов за свето причешће. Пост је свакако значајан и помаже у општој борби са страстима, те га ваља практиковати у складу са сопственим телесним могућностима. Но не треба запоставити ни друге подвиге за испуњавање Јеванђелских заповести. Бори се храбро да све заповести ваљано испуњаваш и да имаш мирну савест и пред Богом и пред другим људима. У таквој борби и само испитивању, увек ћеш бити спреман да се причестиш. Можда ти некад дође и оваква помисао: “Доста сам се трудио и борио, могао бих мало да се одморим. Попустићу мало себи, па ћу касније опет да наставим са борбом”. То је замка злог духа. Не слушај такву помисао, него је одбаци од себе.

На овоземаљским путевима важи правило да што дуже идеш, више се умараш и ако негде седнеш поред пута да се мало одмориш, можеш опет да наставиш од оног места где си стао. На путу духовне борбе важе сасвим другачија правила. На том путу, што дуже идеш, кораци су ти све већи и све ти је лакше ходати. Ако станеш да се одмориш, нећеш моћи да наставиш пут од те тачке, него ћеш се вратити много у назад, те ћеш морати да поново прелазиш пут који си већ био прешао. Када одређени део пута прелазиш по први пут, Бог ти обилно помаже на том путу, па ти ходање не изгледа тешко. Али ако се по сопственој вољи одлучиш да мало попустиш и да мало престанеш са борбом, вратићеш се много корака у назад и затим ћеш тај део пута морати да пређеш сопственим напорима, и без много Божије помоћи. Тада ће ти то бити знатно теже и заморније. Стога када једном ступиш на поприште, не прекидај борбу него се бори храбро до краја живота. Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.