Свештеномученик Антипа епископ Пергамски, у Азији
Спомиње се у књизи Откровења као Антипа вјерни сведок мој (2, 13), који би убијен код вас, гдје живи сотона, т. ј. у граду Пергаму. Житељи овога града живљаху у мраку идолопоклонства и у крајњој нечистоти; беху робови страсти, опадачи, насилници, крвосмешници, речју слуге сатанске. И ту посред њих живљаше Антипа „као светлост посред таме, као ружа посред трња, као злато посред блата". Добрим и праведним сматраше се онај, ко би некога хришћанина ухватио и убио. Сва вера незнабожачка састојала се у гатању, у тумачењу снова, у служењу демонима и у крајњем разврату. Устрашени од Антипе као од огња демони се јаве жречевима у сну и исповеде, како се они боје Антипе, и како морају због њега да беже из тога града. Жречеви дигну гомилу народа против Антипе, и почну овога истјазавати и нагонити да се одрекне Христа и поклони идолима. Рекне им Антипа: „кад се ваши такозвани богови, господари васионе, плаше мене, смртног човека, и морају да беже из овога града, зар не познајете по томе да је сва ваша вера заблуда:" И још им говораше светитељ о вери Христовој, као јединој истинитој и спасоносној. Но они се разјарише као зверови и довукоше старца Антипу пред храм Артемидин, пред којим је стајао изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем, и бацише унутра слугу Божјега. Св. Антипа, унутра у огњеном волу, слављаше Бога с благодарношћу, као негда Јона у киту или три отрока у пећи огњеној. И мољаше се Антипа за паству своју и за сав свет све док му се душа не растави од трошнога тела и не узлети међу ангеле у Царство Христово. Сконча у мукама и увенча се славом неувелом 92. год.Тропар (глас 4):
Идолске обмане си разобличио, Свети Антипо, и ђаволску си уништио силу, исповедивши храбро Христа пред безбожницима. Зато си се уселио у Царство небеско ка анђелским војскама, Владици свих приносећи славословље, и за нас молебно благодарење предлажући, да нам благодат исцељења дарује. Зато те поштујемо, свештеномучениче Антипо: Моли Христа Бога да спасе душе.
Свети мученици Прокес и Мартинијан
Свети мученици Прокес и Мартинијан беху тамничари на римској тамници, у којој тамноваху апостоли Петар и Павле. Чувши речи и видећи чудеса апостолска, они се крстише, и пустише апостоле из тамнице. Апостоли изиђоше из Рима, но Петру се јави Господ на путу ходећи ка Риму. „Куда идеш, Господе?" упита Га Петар. А Господ одговори, да иде у Рим на ново распеће. Постиђени апостоли вратише се у град, где буду ухваћени и убијени. С њима буду посечени и ова два храбра мученика, Прокес и Мартинијан.У огњеном волу к'о у светлом храму
Антипа хришћанин не трпи осаму:
У срцу му чистом Господ обитава,
Нит га огањ пече, нити га је страва
Трпељиво светац све за Христа сноси,
Па молитве Христу из огња узноси:
— О свесилни Христе, Царе свих векова,
Сто пута Ти хвала за страдања ова!
Нек сагори огњем све грешно у мени,
Да бих скупљи био по небесној цени.
Молим Ти се, Спасе, чувај паству моју
У овоме граду, у страсноме гноју!
Крв нека ју моја у вери укрепи,
И срце јој Твојој љубави прилепи.
И за незнабошце молим Ти се, Блаже,
Отргни их једном од демонске лаже;
И за све грешнике што Твој закон руже,
Упути их Теби једином да служе.
Гле, све је у власти Твоје свете воље,
Најзад још те молим: нек је цркви боље!
РАСУЂИВАЊЕ
„Нема покоја на земљи онима који желе спасење", говори св. Јефрем Сирин. Борба је непрестана, било споља било изнутра. Непријатељ дејствује час видљиво кроз људе и друге твари час невидљиво кроз помисли. Час се он приказује отворено као непријатељ и дејствује сурово, час под видом ласкавог пријатеља заводи лукавством. Оно што се дешава у рату између две противничке војске, дешава се и сваком човеку појединачно у борби са прелестима овога света. Ваистину „нема покоја на земљи онима који желе спасење". А кад дође спасење, дође и покој.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како Симон Петар и други ученик брзо дотрчаше ка гробу да провере вест о васкрсењу Господа;
2. како један за другим уђоше у гроб и видеше хаљине и убрус;
3. како обојица видеше и вероваше, и по том сведочише и за своје сведочанство умреше.
БЕСЕДА
о два Адама: смртотворном и животодавном
Јер како по Адаму сви умиру, тако
ће и по Христу сви оживљети (I Кор. 15, 22).
По Адаму сеје се у срамоти, по Христу устаје у слави. Од Адама је грех, од Христа правда. Од Адама немоћ и смрт, од Христа сила и живот. Сходно Адаму сви ћемо помрети, сходно Христу сви ћемо оживети. Оно је човек земаљски, ово је човек небески. Оно је човек телесни, ово је човек духовни. Христос није васкрсао ради Себе него ради нас, као што није ни умро ради Себе него ради нас. Ако Његово васкрсење не значи и наше васкрсење, онда је Његово васкрсење горчина а не сласт. Где би онда била љубав Божја? И где смисао свега нашег земаљског бедног битисања? и где смисао Христовог доласка на земљу? Онде где Адам скончава Христос почиње. Адам скончава у гробу, Христос почиње васкрсом из гроба. Адамово колено то је семе под земљом, које гнили и трули, и не види сунца и не верује, да оно може изаћи испод земље и развити се у зелену биљку са лишћем, цветом и