Саслуживали су преосвећена господа епископи лондонски и великобританско-ирски Нектарије, новобрдски Иларион и моравички Тихон, уз молитвено учешће Преосвећеног Епископа хумског г. Јована и благочестивог народа престонице. После читања јеванђељског одељка о чуду исцељења слепорођеног, које је извршио Господ и Спас наш Исус Христос чиме је открио своју славу и силу, Светејши Патријарх је беседио:
- Христос васкрсе! Браћо и сестре, чули смо причу из Јеванђеља по Јовану, која нам описује једно велико чудо које је Господ учинио. Наиме, исцелио је једног младића који од рођења био слеп. И ова прича, као и свака прича без изузетка у Јеванђељу, има мноштво нивоа, мноштво аспеката, велики број димензија и у зависности од нашег духовног стања, у зависности од наших духовних потреба, у зависности од тога да ли смо изнутра слепи или видимо и колико видимо, ми ћемо моћи да ишчитамо и поуку и поруку коју нам ова прича упућује, тј. поруку коју нам Господ кроз ово чудо поручује.
Видимо да је Господ исцелио слепога, а пре него што га је исцелио, апостоли су се питали и питали Господа зашто је он рођен слеп и ко је крив због тога што је он рођен слеп. И ту нам Господ потцртава особину коју ми људи имамо без изузетка и свако од нас ако погледа у себе пронаћи ће ту особину, а то је најпре да ми све хоћемо да разумемо логички, по принципу узрочно-последичних веза, а онда и за све што се не уклапа у логику нашег морала, правила и закона, ми морамо да пронађемо узрочника, тј. кривца. Тако и овде, јер се сматрало да је бити слеп не само недостатак, него и последица греха. Па је онда било логично да се сви питају ко је тај који је крив због тога што се овај младић родио слеп, јер он сам бити крив не може, пошто је такав рођен. И Господ на изненађење свих употребљава сасвим другачију логику. Он аболира било кога од одговорности и кривице, никога не осуђује због тога што је овај младић рођен такав какав је рођен, него вели, показујући нам да постоје догађаји и ствари које не могу логички да се разумеју. Показује нам да постоји у нашим животима једна другачија логика. И та логика која је у контексту промисла Божјег јесте логика чуда, а она се налази у ширем контексту Божје љубави. Тако да Господ вели: Овај се родио слеп да би се пројавила и показала сила Божја, љубав Божја, брига Божја у односу на сваког појединца, у односу на човека и читав људски род. Овај се, другим речима, родио слеп да би га Господ исцелио, тј. да би Господ потврдио своју неизмерну љубав у односу на нас људе.
И данас ми, по правилу, када посматрамо једне и друге, најчешће негативно, критички, критизерски се односимо једни према другима и истерујемо правду, тј. посматрамо једни друге у контексту правде овог света. Ако хоћете, модерним језиком речено, посматрамо једни и друге у контексту људских права, која су често у супротности са оним што је изворно и јеванђељско, или, најблаже речено, која су често другачија од онога на шта нас позива Јеванђеље. И ми се односимо једни према другима по логици правде овог света, негативно и тражећи задовољење увек некога осудимо. А ево логика чуда, логика љубави Божје је сасвим другачија. Она гледа на то како пронаћи у другом оно што је добро у њему и како подстаћи оно што је добро у њему да би се то развијало, једном речју, посматра другога са жељом да се он спасе, да буде бољи, да буде добар, посматра другога у логици љубави Божје.
Господ овде говори и о томе да није увек спољашње здравље гарант исправног и правог и гледања, и виђења, и разумевања стварности. Јер може бити да неко види телесним очима, а да је заправо слеп. Ако је духовно поремећен и духовно изопачен, онда он види криву слику свега око себе и у себе. Не види стварност онаквом каква она јесте. Ако нам је унутарње духовно око слепо, онда је све што гледамо и што видимо погрешно виђено. Али ако нам је духовно око здраво, ако се оно ослања на Јеванђеље, ако црпе своју светлост из речи Христове, из Јеванђеља Његовог, онда независно од спољашњих околности, па и неких телесних недуга, иако су они непријатни, и поред неких телесних недостатака, онда онај који види Христом, гледајући Његовом светлошћу, види исправно, види ствари онаквим какве оне јесу. И блажени су они који не виде, а верују, тј, вера је тај канал, вера је та спона са светлошћу, са светлошћу која нам даје унутарњи, здрав, исправан, прави вид, а онда се тај унутарњи вид преноси и на оно што је спољашње.
Зато, браћо и сестре, ми знамо ко је светлост и знамо како та светлост може постати и наша светлост, тј. како у тој светлости можемо учествовати и како кроз ту светлост можемо доћи до спознаје, до истинског и правог знања, до познања Бога и до познања човека. Та светлост јесте Христос и када смо у нераскидивој заједници са Њим, у Њему нам се открива прави, истински Бог и сав план Божји у свету и човеку, али у Њему се открива и истински, аутентичан, исправан, здрав човек, човек који види све онаквим какво оно јесте и онаквим какво треба да буде, види крајње назначење и крајњи циљ читаве творевине и човека у Њему. Да би та светлост била садржај нашег живота, ми немамо друге него да вером, трудом и духовним подвигом чинимо све што можемо да реч Христова постане наш живот, да Његове заповести постану правила нашег живота, да Он постане наш живот како би све онда оно што је Његово постало наше.
Нека би Господ дао да увек имамо бистар, здрав унутарњи вид, да би онда и све што је спољашње, што је телесно, што је материјално било осветљено светлошћу Христовом и постало место слављења Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
***
На крају свете Литургије Његова Светост Патријарх је честитао Дечјем хору Првог београдског певачког друштва успех на недавно одржаном фестивалу у Пољској:
- Нека је на здравље и спасење, браћо и сестре, данашња света Литургија и свети Причешће и да и ми, попут исцељеног слепог човека из Јеванљеља прогледавамо и отварамо своје духовне очи, знајући да кад исправно духовно видимо тада гледамо Христовим оком и мислимо Христовим умом, а то значи видимо све онаквим каквим је створено и назначено да буде у вечности. И овом приликом хоћу да се у име свих вас захвалим Дечјем хору Првог београдског певачког друштва, да се захвалим на појању на овој Литургији, али да истовремено у име свих нас овде данас честитам на освојеном другом месту на фестивалу хорова у Пољској.
Они су увек прво место, тј. сви хорови који певају славу Божју су увек прво место, независно од, како сам поменуо у беседи после Јеванђеља, логике овога света. По логици овог света постоји ред, постоји бројеви, прво, друго, пето и тако у недоглед место, а у логици Божјој, у логици Царства небеског, у логици љубави Христове, а то би требала да буде и наша логика, сви који славе име Божје су прво место, али у исто време о себи мисле да су сви од њих бољи. Наша логика је обрнута од логике од овога света. Људи овога света промовишу себе и говоре: Ја сам први, ја сам најбољи, бољи од других, тако редном. Логика Јеванђеља је логика смирења, логика светитеља, која је свесна својих слабости, својих немоћи, својих промашаја и зато је прва реченица човека логике Јеванђеља: Сви су бољи од мене.
Али кад то истински осећамо у својој души и истовремено се молимо Богу, све смо друго осим очајни и изгубљени. Тада смо испуњени оптимизмом, не људским, својим, пролазним. Тада смо испуњени ентузијазмом љубави Божје. Тада смо испуњени ентузијазмом, одушевљењем логиком Царства Божјег и тада не да нисмо очајни, него смо испуњени радошћу, лепотом и пуноћом тако да увек певамо у славу Божју, као што је наш дечји хор певао у Пољској, као што је певао и свугде и на сваком месту. И када певамо у славу Божју увек ћемо бити први и Богу на првом месту, јер је Бог нама на првом месту. Живели и да сте благословени!
