Епископ Доситеј у својој беседи рекао је да некада Господ допушта на нас страдања да би се прославила нека наша врлина. Видимо код праведног Јова, како је тек он страдао. Он је сву децу изгубио. Ђаво га је кушао, а Господ је говорио да он њега љуби. Ђаво је говорио, опет лажљиво: "Он је такав зато што си му све дао, свиме си га изобилно окружио, па зато ти захваљује." "Не, не, него зато што ме љуби", и допушта ђаволу да га куша и да се пројави вера његова. Он је заиста до краја трпео и говорио: "Господ даде, Господ узе. Го се родих, го ћу и отићи. Нек је благословено име Господње." Ни у тој највећој невољи није похулио, није роптао и говорио: "Зашто мени Боже тако? Зашто мени ово?"
