
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију на Лазареву суботу, 27. априла 2024. године у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару.
Његовој Светости саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, у молитвеном присуству многобројног верног народа.
Поучавајући сабране беседом, Патријарх Порфирије је рекао да смо на крају поста, ево нас заједно са Господом нашим и на крају Његове проповеди у Галилеји, северно од Јудеје. На крају Његове проповеди у простору где су живели многи народи, не само изабран народ. И где су многи који нису припадали народу Божијем чувши снажну божанску реч Христову, поверовали у Њега и пошли за Њим, иако од малих ногу нису учени истинитој вери и нису били припремани за долазак Месије. Али, будући да су и они, као и сваки човек, саздани по слици и прилици Божијој, а то значи – будући да у својој природи имају спонтану органску потребу за Богом, штавише не само потребу, него дубинску спознају да без Бога и заједнице са Њим све губи свој смисао, а да у исто време, кроз заједницу са Богом, све ако се постави на праву основу може добити свој значај и своју лепоту, своју пуноћу, свој истински смисао и своје пуно назначење.
Господ суочивши се са смрћу, једноставним речима Лазару каже – Устани. Ми смо пред смрћу и у смрти сами по себи немоћни, али оно што претходи смрти итекако смо моћни, имамо у својим рукама свој живот који води пролазу кроз смрт. Имамо избор, да се определимо за Христа, и ако се определимо за Њега као што је то учинио Лазар Четвородневни како га зовемо, јер је четири дана лежао у гробу, онда оно што је када смо у гробу искључиво у руци Божијој, где нас Господ више не пита – да ли хоћете или нећете, него каже – устани. Онда то устајање значи устајање у загрљај са Христом, нагласио је Патријарх српски.
После свете Литургије, служен је помен блаженопочившем патријарху Иринеју.










