Митрополија загребачко-љубљанска

Навршило се десет година од блаженог упокојења митрополита Јована (Павловића), што нас је подстакло да и на овакав начин оживимо успомену на њега. Наиме, Господ Нас је удостојио неизрецивог благослова, али и обавезао на огромну одговорност чињеницом да смо, извољењем Духа Светог и вољом Саборских отаца наше помесне Светосавске Цркве, својевремено изабрани на катедру православних митрополита загребачко-љубљанских. Тај благослов и одговорност су утолико очигледнији кад се изнесу имена четворице Наших претходника. Светог исповедника Доситеја (Васића), пастира доброг који је, дословно речи Јеванђеља (Јн 10, 11), положио живот свој за богоповерену му паству и Арсенија (Брадваревића), викара Патријарха српског, који је, после апокалиптичног Другог светског рата, из Загреба администрирао Далматинском, Загребачком, Горњокарловачком и Пакрачком Епархијом спроводећи у пракси пророштво Исаијино Тешите, тешите народ мој, говори Бог ваш (Ис 40, 1). За њима су следовали незаборавни Дамаскин (Грданички), јерарх врсан у мудрости и појању и Наш претходник, митрополит Јован (Павловић), човек мира и добре воље, који је својим врлинским животом и неуморним радом оставио неизбрисив траг, како у Митрополији загребачко-љубљанској, тако и широм Српске Православне Цркве.

Осећајући пријатну дужност према личности и делу митрополита Јована покушаћемо што једноставније да осликамо његов архипастирски лик, са уверењем да ће се тако вечная память и реч о њему у историји даље пренети и дуже сачувати.

Митрополит Јован потекао је из питомог места Мединци, код Подравске Слатине, где се у православном дому Саве и Јулке Павловић научио најважнијој хрићанској врлини – љубави према Богу и другима. Промисао Божја одвела га је у Београд, у богословију Светога Саве, затим на Православни фогословски факултет, након чега добија благослов за даље богословско усаврашавање у Белгији и Немачкој.

По завршетку постдипломских студија вратио се у отаџбину и ставио се на располагање својој Цркви. Прво предавачко искуство стиче у граду на Бистрици. Једну школску годину проводи у царском Призрену, да би по потреби службе већ почетком школске 1967/68. био премештен за суплента богословије у манастир Крку. У задужбини књегиње Јелене Шубић, млади професор нашао је свој други дом – манастир свог монашког пострига и послушања. У древној немањићкој задужбини стасава монах Јован, припремајући се за будући рад у винограду Господњем. Поред наставних обавеза и послушања у манастирској библиотеци, јеромонах Јован налази времена за предану парохијску службу у Биовичину селу и Кистањама. На просторима северне Далмације и кршевите Буковице, проповеда живу реч Јеванђеља, учећи многострадали српски народ да буду истински чувари вере Православне.

Свестран и даровит, вишекратно је ангажован као представник наше Цркве на састанку комисије Светског савеза цркава, као и на интернационалним екуменским конференцијама.

Сагледавајући његов велики и пожртвовани рад, Свети Архијерејски Сабор бира га једногласно за викарног Епископа лепавинског, а касније и за Митрополита загребачко-љубљанског. Од 1977. године па све до дана упокојења 3. априла 2014. године, митрополит Јован као архипастир загребачки остаће упамћен по опсежној и истрајној духовној и материјалној обнови храмова, парохијâ и свештеничког кадра. Немогуће је не споменути велике обнове Саборног Преображенског храма у Загребу и цркве Светих Кирила и Методија у Љубљани, као и обнову манастира Лепавина и Преподобне мати Параскеве у Загребу. Истовремено се очински старао и духовно бринуо за свештенство Митрополије. У послератним годинама посећивао је прогнаникe, учећи их небоземној истини, којом је Христос човека позвао на духовно преображавање, рекав- ши Иштите најпре Царство Божје и правду његову (Мт 6, 33).

Пуних 37 година митрополит Јован стражио је и пастирствовао над православним народом не само Митрополије, већ је администрирао и у осталим епархијама у Републици Хрватској. Лечио је ране, брисао сузе, крчио огњишта и припремао терен за повратак прогнаног народа и за долазак нових архијереја у Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Горски Котар, Истру и Славонију. Залагао се за обнову наших вишевековних светиња, а посебно за обнову рада славне Богословије у манастиру Крки. Духовно се старао за Цркву – народ Божији – у Италији. У више мандата био је члан Светог Архијерејског Синода, председник Епископског савета Српске Православне Цркве у Републици Хрватској, члан разних Саборских и Синодских комисија и местобљуститељ Патријарашког трона (1989-1990).

У Загребу митрополит Јован, својевремено покреће скромну издавачку делатност трудећи се да јавности прикаже духовни и историјски значај православне заједнице на овим просторима. Велику пажњу указивао је средствима информисања, залажући се за издања часописа, билтена, календара и нарочито књига верско-просветне садржине. За научне сврхе приредио је Вараждински Апостол са исцрпном научном акрибијом. Написао је неколико књига и стручних радова који су објављивани у разним црквеним часописима. Заједно са покојним др Слободаном Милеуснићем, тадашњим управником Музеја Српске Православне Цркве, трудио се да прикупи отуђене црквене предмете, одежде, рукописе и књиге, и да их похрани на чување у Музеју Митрополије загребачке.

Пожртвовани архипастирски рад митрополита Јована донео је златне плодове који се огледају у обнови српског школства у престоном граду Загребу. Уз помоћ Српске Православне Цркве – Митрополије загребачке, државних и градских власти Републике Хрватске, митрополит је успео да 2011. године изгради велелепни комплекс Српске православне опште гимназије Кантакузине Катарине Бранковић у загребачком насељу Свети Дух. Њен вишедеценијски рад данас знатно побољшава и осигурава положај православне заједнице у друштву, не само у Републици Хрватској, већ и шире.

Такав нам Архијереј требаше (Јевр 7, 26), који је плодове добре изнедрио и био светли пример жртвовања за Христа и за Цркву Његову, чиме је оставио уређен виноград Господњи својим наследницима на трону Митрополије загребачко-љубљанске, који смо из руке Господње, управо као такав примили, о чему овим сведочимо. Слава Богу за дивне јерархе којима је свагда украшавао Цркву Своју.

Вечан спомен и Царство небеско, врлом митрополиту Јовану.

AEM и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ