ТВ ХрамСветом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење Преосвећене господе Епископа: ремезијанског Стефана, топличког Петра и умировљеног Епископа нишког Јована, свештенства и монаштва из више епархија Српске Православне Цркве, у молитвеном присуству многобројног верног народа.
У архипастирској беседи, Првојерарх Српске Православне Цркве је рекао да славимо нашег духовног оца и пастира, онога који је једанпут за свагда пропутио стазу којом већ осам векова наш народ гази, онога који је одредио крајњи циљ и домет пута којим идемо, а то је пут који води у живот вечни. Сав окупан у Христу, Сава је једанпут за свагда одредио православни пут као пут нашег народа, као пут који води у живот вечни и стога, ево већ осам векова, сви православни Срби од најмањег узраста, до најстаријих глава, од најобичнијег, једноставног човека, до краљевских круна, сви на данашњи дан узносе своје молитве Светом оцу Сави да он буде тај који, заједно са нама, молитвено покривајући свој народ приноси наше жеље и потребе пред престо Живога Бога Господа његовог и нашег Спаситеља Исуса.
Многи се питају како то да Светитељ Божији кроз векове на једном месту окупља све оне који су обележени српским именом и како то да је заправо он име и презиме нашег рода. Једноставан је одговор. Иако на први поглед може бити да због свега онога што је он учинио за наш народ многи помисле да је то магнет који нас окупља око имена Светог Саве. Многи могу помислити да је због тога што је био велики градитељ, јер заиста јесте био, због тога што је зидао цркве, светиње, храмове у земљи у којој је живео његов и наш народ, или може бити због тога што је градио мостове и са истоком и са западом, може бити због много тога што је чинио, градио, изградио, што је успоставио законодавство у нашем народу, што је градио болнице. Да, све су то чињенице и обриси због којих се ми сабирамо у данашњи дан и славимо његово име. Да, заиста у свему томе Свети Сава је био велики, непревазиђен од његових дана до наших дана, и заиста зато га славимо и величамо, али није то оно што нас пре свега и изнад свега сакупља око његовог имена. Око његовог имена сабирамо се зато што је он читаво своје биће сабрао око бесцен блага, оно непроцењивог бисера, око камена темељца историје и људског рода, што је сав био сабран умом и срцем и телом око Христа и у Христу, нагласио је Патријарх српски Порфирије.
На крају светог евхаристијског сабрања, освештани су славски дарови поводом славе Храма Светог Саве.
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм* * *
Свети Сава, Први Архиепископ Српски
ТВ Храм
Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. год. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свeту Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хилендар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свију, због чега је и био поштован и вољен од свију Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. год. Тело му пренео краљ Владислав у Милешево, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1595. године.
