ТВ Храм / Четврта недеља по Духовима у Храму Светог Саве - Патријарх Порфирије: Све у нашем животу је израз промисла Божијег и Његове љубави у односу на нас (ФОТО/ВИДЕО)

НЕДЕЉА, 2. 7. 2023 - 11:09

Извор: ТВ ХРАМ

Четврта недеља по Духовима у Храму Светог Саве - Патријарх Порфирије: Све у нашем животу је израз промисла Божијег и Његове љубави у односу на нас (ФОТО/ВИДЕО)

Све оно што чинимо у свом духовном животу - и држање закона Божијег и чување православне вере, живот у православној вери, треба да буде израз наше љубави према Богу и потврда наше спознаје да нисмо довољни сами себи, да својим силама и снагама не можемо ниједан корак учинити на путу свога спасења. Подсећа нас Господ да је Он почетак и крај, да је све у Његовој руци, да је све у нашем животу израз промисла Његовог и љубави Његове у односу на нас, а да с друге стране постоји потреба да и ми чинимо све што можемо, све што је до нас, рекао је Патријарх Порфирије у литургијској беседи, 02. јула 2023. године.

У Четврту недељу по Духовима, када молитвено прослављамо Светог Јована Шангајског, 02. јула 2023. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је на светом евхаристијском сабрању у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару.

Патријарху Порфирију саслуживали су Преосвећена господа Епископи ремезијански Стефан и марчански Сава, презвитери и ђакони Архиепископије београдско-карловачке, у молитвеном присуству бројног верног народа.

Поучавајући сабране архипастирском беседом, Патријарх српски је рекао да у данашњем Јеванђељу Господ не укида потребу да будемо припадници Цркве, да следимо Христа, да идемо за Њим, не укида потребу да се трудимо да држимо закон Божији, да живимо по речи Христовој и Јеванђељу Његовом, али подсећа на то, указује кроз данашњу причу да је важно да знамо да је то наша суштинска, унутрашња потреба, да нас то чини достојанственим иконама Божијим и да то није нешто што је потребно Богу. Дакле, подсећа нас на то да све оно што чинимо у свом духовном животу - и држање закона Божијег и чување православне вере, живот у православној вери, треба да буде израз наше љубави према Богу и потврда наше спознаје да нисмо довољни сами себи, да својим силама и снагама не можемо ниједан корак учинити на путу свога спасења. Подсећа нас Господ да је Он почетак и крај, да је све у Његовој руци, да је све у нашем животу израз промисла Његовог и љубави Његове у односу на нас, а да с друге стране постоји потреба да и ми чинимо све што можемо, све што је до нас са пуном свешћу да смо слаби, да смо грешни, да падамо, са пуном свешћу да смо пролазни, са пуном свешћу да без благодати Божије, без Бога који је изван времена и простора, наш живот је ограничен управо временом и простором.

На крају светог евхаристијског сабрања, Патријарх Порфирије благословио је чланове Здруженог хора Српског певачког савеза Америке (САД и Канаде), који је молитвеним појањем допринео лепоти данашњег богослужења. Хор је основан 1931. године, диригент хора је протиница Јелена Вранић из Вашингтона, а председник Српког певачког савеза је г. Бред Хијаз.

* * *

Свети Јован Шангајски

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар. Jош као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Kао осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима. Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја”). Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: “Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.” За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија.