ТВ Храм

Обраћајући се старешинама Војске Србије, Епископ Доситеј је говорио о духовним и моралним основама војничког позива, односу вере и војничке службе, као и о значају савести, одговорности, жртве и љубави према отаџбини у животу војника.

Полазећи од библијског питања Светог апостола Јакова: „Откуда ратови и борбе међу вама?", владика Доситеј је указао да Свето писмо корен сукоба не тражи само у спољашњим околностима, већ пре свега у човековом срцу — у страстима, гордости, похлепи, зависти и жељи за господарењем. Подсетивши и на библијску повест о Каину и Авељу, Епископ је нагласио да се прва и често најтежа борба одиграва у самом човеку.

У том контексту посебно је истакнут значај духовне и моралне изграђености војника. Војничка дисциплина, поред послушности и извршавања поверених задатака, подразумева и способност човека да влада самим собом — својим страхом, гневом, мржњом и жељом за осветом. Човек који не уме да влада собом тешко може одговорно владати силом која му је поверена, наглашено је током предавања.

Говорећи о хришћанском односу према војничком позиву, Епископ Доситеј је подсетио на јеванђелски пример римског капетана чију је веру похвалио сам Господ Исус Христос, као и на поуку Светог Јована Крститеља војницима да поверену силу и власт не злоупотребљавају.

Посебан део предавања био је посвећен српској духовној и војничкој традицији — Светом Петру Цетињском, Петру II Петровићу Његошу и Светом владици Николају Велимировићу, нарочито његовом делу „Рат и Библија". Кроз њихове примере указано је да хришћанско родољубље не почива на мржњи према другом народу, већ на љубави, одговорности и спремности на жртву за оне који су човеку поверени.

У том смислу, владика Доситеј је нагласио да најдубљи мотив војника не треба да буде мржња према ономе који стоји испред њега, већ љубав према онима који стоје иза њега — према породици, народу, отаџбини, њеној слободи, духовном и културном наслеђу.

Подсећајући на Христове речи: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје", Епископ је истакао да се најузвишенији смисао војничке жртве не налази у одузимању туђег живота, већ у спремности човека да сопствени живот изложи опасности ради заштите других.

Било је речи и о српском војнику у Првом светском рату, Албанској голготи, Крфу и Солунском фронту, као и о месту и значају војних свештеника који су кроз историју делили судбину војника, пружајући им духовну подршку у тренуцима страха, страдања, губитка и суочавања са смрћу.

Посебно је наглашено да вера војнику не замењује војничко знање, обуку и дисциплину, нити умањује значај командовања, већ му помаже да разуме зашто служи, шта брани и где се налази морална граница силе која му је поверена.

Предавање је закључено поруком да војничка вештина човека учи како да победи у борби, док вера треба да му помогне да у тој борби не изгуби себе — своју савест, част, човечност и образ Божји у себи.

„Човек може добити битку, а изгубити душу; може победити непријатеља, а постати заробљеник сопствене мржње. Највећа победа је проћи кроз искушење силе, страха и страдања и остати човек."

ТВ Храм