ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Претпостављам да мислиш на беседу „о једном и једином темељу спасења“, која се у прологу налази под двадесетим априлом. Као што и сам можеш да видиш из наслова беседе, главна тема о којој овде Свети владика Николај пише је јединственост темеља спасења. Разлика између Богочовека Христа који је темељ нашег спасења с једне стране и смртних људи попут пророка Мојсија и Мухамеда с друге стране. Самим тим било би погрешно извлачити закључке о томе шта Свети владика Николај мисли о питању равноправности полова, само из ове једне његове беседе.
Пишеш да ти ова његова беседа делује саблажњиво нарочито у данашње време. Свети Василије Велики саветује да се у случају спора, користе благе речи, а аргументи да буду јаки. У данашње време заиста се много расправља о питању равноправности полова. Врло често се у разговорима на ту тему чују јаке и грубе речи, док је аргументација врло слаба или никаква. Саветујем ти да се пазиш и чуваш да не паднеш под утицај оних који изналазе разлоге да буду саблажњени. Христос каже: „тешко ономе који саблазни једнога од ових“, тако да је потпуно јасно да није допуштено изазивати саблазан. Ипак Господ није нигде рекао: „благо саблажњенима“. Стога се чувај да не будеш саблажњен. То је данас постало популарно. У недостатку правих аргумената, многи ће узети на себе улогу саблажњеног и згроженог покушавајући тиме да докажу да су у праву. Међутим, бити саблажњен уопште не значи бити у праву, нарочито ако нема реалних разлога за саблажњеност. Пошто се данас неупоредиво више прича о проблему равноправности полова, него што је то било у време када је Свети владика Николај писао ову беседу, за правилно разумевање ове беседе неопходно је узети у обзир и време у коме је настала и тадашње друштвене прилике, а саблажњивост оставити по страни и пажњу усмерити на чињенице.
Почетком двадесетог века, није било тако много средстава масовног информисања. Постојале су радио станице, које су углавном емитовале информативни програм, али многи људи нису у својим домовима имали радио апарат помоћу кога би могли да чују те радио станице. Новине су штампане, али нису баш сви знали да читају, и новине нису стизале баш сваког дана у сваки кутак земље. За већину тадашњих Срба, информације су стизале обичним говором. Домаћин куће би понекад одлазио у град и тад је могао да дозна шта се дешава. По повратку би нешто од онога што је дознао испричао својим укућанима. Ако би дошао неки боље обавештен посетилац, скупили би се само домаћини па би с њиме разговарали иза затворених врата. На тај начин, у готово свакој српској кући, домаћин је био најобавештенији члан породице. Располажући највећом количином информација, домаћин је могао да доноси много мудрије одлуке него било ко други у кући. Отуда је поштовање према домаћину, према најстаријем и најобавештенијем члану породице била сасвим природна и логична ствар. Ко би од укућана при здравој памети уопште доводио у питање исправност неке одлуке домаћина, ако већ поуздано зна да домаћин поседује више информација.
За људе тог времена, израз „тражити савета у жена“, мора да је звучао као нешто крајње погрешно и глупо. Не због тога што су жене нешто мање способне од мушкараца, него просто зато што су све информације у кућу долазиле искључиво преко најстаријег мушког члана – домаћина. Жена није могла знати ништа што муж већ не зна, а мужеви су често знали много тога што нису налазили за потребно да поделе са својим женама. Отуда су сви били потпуно сагласни са чињеницом да би било глупо питати необавештену жену за савет. То не значи да чак и у то време није било жена које су биле интелигентније од многих мушкараца, па чак и ученије. Не значи да муж не би у некој ствари тражио савет од своје жене, па га чак и послушао. Ипак за већину питања, ако је ко желео да дође до доброг савета, најефикасније, најпрактичније и најлогичније је било да пита старије домаћине.
Охридски пролог садржи беседе за сваки дан у току године. Замишљам да је Св Владика Николај те беседе писао током дужег периода и да оне нису све настале у истом даху. Отуда су и њихове теме различите, и начин говора је различит. Оне нису неки научни есеји на одређену тему о којој би он дуго и систематично размишљао и потом пажљиво одабрао своје изразе како би дошао до прецизне формулације, већ су то више биле неке кратке цртице, настале под утицајем неке тренутне инспирације. Може бити да је непосредно пред писање ове беседе, Св Владика Николај имао мучан разговор са неком неразумном женом, којој није било вајде говорити, па се тај осећај огорчења према њој, одразио у стилу и аргументацији ове беседе. Ово је наравно само једна од могућности, и нема доказа да је заиста баш тако било.
Можда је ову беседу писао спремајући се да говори пред искључиво мушком публиком. Као што се и данас дешава сасвим природно да жене када су саме на окупу, између себе говоре на један начин, а ако је присутан неки мушкарац онда говоре другачије. Исто тако мушкарци када су сами на окупу, причају другачије него ли кад је присутна нека жена. Исту мисао ће исказати на различите начине у зависности од тога да ли је друштво истополно или не. Неки изрази који су савршено обични и допуштени када су на окупу особе истог пола, у мешовитом друштву изгледају непримерено. То је потпуно природна појава и не треба у њој тражити неку злу намеру нити пак заверу. Другачије разговарају између себе колеге кад шеф није ту, а другачије кад је шеф ту. Другачије разговарају између себе ђаци кад нема учитеља, а другачије кад их учитељ слуша.
Свети апостол Павле пише: „нема више мушког ни женског, нема више роба ни слободног, нема више Јудеја ни Јелина, јер сте ви сви један човек у Христу Исусу“. У овим његовим речима изражена је највећа могућа равноправност међу људима. Припадност Христу, нас чини потпуно равноправним и брише међу нама све баријере и полне, и класне, и етничке. Нема сумње да је Свети владика Николај знао за ове речи апостола Павла и да их је прихватао са потпуним поверењем и без икаквих сумњи. Самим тим, нема говора о томе да би Свети владика Николај сматрао жене за нека нижа или мање вредна бића у односу на мушкарце. Ипак, говорио је и писао језиком који су говорили и разумевали његови савременици. Желећи да укаже на лудост неке идеје, употребио је поређење које је за његове савременике било више него очигледно и потпуно неспорно. Тврдити да темељ спасења може бити неки смртни човек, па макар био и пророк, по његовом мишљењу је било исто тако лудо као што би за његове савременике изгледало лудо да неко иде и тражи савете у жена.
У осталом пошто је овде говорио конкретно о Мојсију и Мухамеду, можда су те његове речи биле алузија на неке конкретне догађаје везане за њих. О животу Мухамеда и о томе да ли је он некад тражио савет од неке жене или не, не знам ништа. Што се пак Мојсија тиче, не сећам се да сам негде читао о томе да је Мојсије нарочито тражио савет од неке жене, премда можда такво место постоји. Можда пак нема таквих места уопште, и Свети владика Николај је просто у ову беседу уденуо тај израз „тражити савета у жена“, подстакнут неким личним доживљајем у време када је ову беседу писао.
Врло вероватно да би се Свети владика Николај данас изразио другачије, па би можда рекао да не може бити темељ спасења онај ко тражи одговоре на јутјубу, нити онај ко лови лајкове на фејсбуку, нити пак онај ко спинује или тролује по твитеру. Ови изрази би били сасвим несхватљиви за људе с почетка двадесетог века. Кад би данашњем човеку неко рекао да „није за козе сено“, тешко да би схватио тај израз, сем ако није некад гајио козе и другу стоку. Са временом мења се и језик. Поједини изрази застаревају, а стварају се нови или неке речи добијају ново значење.
У сваком случају, ако мене питаш, рекао бих ти да можеш да будеш потпуно спокојан и да нема никаквог разлога за узбуђење. Свети владика Николај сигурно није сматрао да су мушкарци супериорни у односу на жене. То што ти ова његова беседа делује зачуђујуће више је последица промене у друштву које су се догодиле од оног времена када је ова беседа настала, као и све ове вреве и галаме која се данас подиже око питања које је што се тиче хришћанства решио још Свети апостол Павле рекавши: „нема више мушког ни женског“. Сву ту галаму стварају углавном људи који су се одрекли хришћанске вере или се никад нису ни потрудили да је упознају, који се позивају на науку, али одбијају да непристрасно сагледају чињенице, и који се у недостатку истинских аргумената саблажњавају и згражавају над супротним ставовима.
