ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драга сестро, не треба да се плашиш да извадиш нови пасош. Претпостављам да је повод да о овоме питаш бојазан да кроз примање пасоша случајно не примиш на себе жиг звери о коме се говори у Откровењу. Питаш да ли је нови пасош са „био-чипом“. Колико је мени познато не постоји нешто што би се тако називало. Постоје чипови и постоје биометријска обележја. Некаква комбинација та два појма нема смисла. Можда ће у будућности постојати и био-чипови, али колико је мени познато ништа слично још увек не постоји.
Под чипом се у данашње време подразумева сићушна плочица која у себи садржи мање или више сложен електронски уређај. Производња електронских уређаја се временом усавршавала. Први електронски уређаји имали су некад димензије читаве зграде. Самим тим и производња тако великих електронских уређаја била је изузетно скупа. Што су били већи, то су и трошили више електричне енергије. Временом се усавршавала техника производње, откривани су нови материјали и нови алати, тако да се данас и најсложенији електронски склопови праве на танким равним плочицама и то по неколико хиљада одједном. Затим се та плочица исече на хиљаде ситнијих плочица и тако се са врло мало материјала, врло мало људског рада може направити хиљаде сложених електронских направа. Производња је толико постала јефтина да се електронске направе више ни не поправљају када се покваре, него се замене са новим. Упоредо са смањивањем електронских направа, смањивала се и њихова потрошња, а повећавала се њихова брзина рада.
Чип дакле, није ништа друго до електронски апарат или део електронског апарата смањен на најмању могућу величину коју данашњи алати и материјали дозвољавају. Ако би поседовање чипа било равно одрицању од Христа, то би смо сви ми давно отпали јер је електроника толико присутна у нашем свакодневном животу да би се цео свет распао уколико би на неки начин у једном трену уништили све електронске направе. У кућама не би било воде, не би било електричне енергије, не би било ни радија, ни телевизије, ни телефона. У сваком данашњем аутомобилу, аутобусу, возу, трамвају, броду, авиону има доста електронике. Чак су и тротинети постали електрични. Ако камиони не би довозили робу, не би имало шта ни да се купи у продавници. Људи који живе у градовима би за кратко време остали гладни и жедни, јер све те ствари које узимамо као да се подразумевају и да су свима доступне, су ту захваљујући електроници и без електронике, без чипова не би могле да функционишу нити би биле доступне свима.
Идеја да се у личну карту и пасош уграде чипови настала је у време када је производња чипова постала крајње јефтина да би се могла упоредити са ценом папира и пластике. У чипу који се налази у таквом документу може да се релативно трајно сачува много више података о власнику документа, него што би могло да стане на папир. При том, подаци у чипу могу бити заштићени од било каквих недозвољених измена и преправки, па чак у некој мери и од физичких оштећења документа. На папирном документу је релативно једноставно нешто дописати, преправити слово, или уклонити боју са папира. Да би се такве преправке спречиле, папирни документи су штампани на папиру са одређеном сложеном шаром од ситних кривудавих линија, на посебном папиру. Ипак тај папир се производио у некој фабрици и није тако лако спречити да понеки папир изађе из фабрике на неки недозвољен начин и тако заврши у рукама неког фалсификатора.
Са становишта управљања државом, електронски документи имају велике предности у односу на папирне. Електронски чип може да произведе било која фабрика, али информације које државни орган упише на тај чип и потпише својим тајним кључем не може да потпише нико други, ко не поседује тај тајни кључ. тако да се знатно смањује могућност фалсификовања. Фотографија која се некада раније лепила на лични документ, и коју је вешт фалсификатор могао релативно лако да одлепи и уместо ње залепи неку другу, сада је замењена електронским записом у чипу, потписаним са електронским кључем и било који покушај да се та слика замени неком другом не може да прође непримећено.
Дакле, поседовање, ношење и коришћење чипова није уопште нешто несвакидашње нити необично. Ко год поседује и користи мобилни телефон, стално са собом носи мноштво чипова. Не бојати се поседовања и коришћења мобилног телефона, а у исто време плашити се чипа у пасошу или личној карти је сасвим нелогично.
Неки од оних који критикују употребу чипова у личним документима, говоре да то повећава могућност државне контроле над појединцима и да нас лишава приватности и слободе. Премда је та тврдња апсолутно тачна, не значи да је то нешто што би аутоматски било лоше за људе. Сви хришћани су позвани да живе у покорности овоземаљским властима и законима све дотле док те власти и закони не спречавају веру у Свету Тројицу. Хришћанима је страно да краду, да лажу, да забушавају на послу, да злоупотребљавају свој положај, да кују завере против некога, да убијају, да силују, да пале, да руше, да чине неправду… Стога се хришћани старају да живе поштено и часно, у свему по закону. Такви људи се не боје да их полиција надгледа и прати, јер немају шта да крију. У осталом хришћани знају да Бог све види, и да чак и кад људи не гледају, Бог ипак гледа и прати сваки наш корак.
С друге стране непоштени људи, насилници, криминалци, преваранти, свима њима је теже да њихова недела прођу некажњена и непримећена када се повећава моћ државе да контролише њихово понашање. Ако је држава добра и ако штити интересе својих грађана, онда је та моћ контроле добра и пожељна за све. Само ако би државом завладали људи који не желе добро својим грађанима, који би желели да хришћанима одузму слободу вероисповести, само у тим случајевима би моћ државе да контролише поступке својих грађана била штетна. У нормалним условима, за поштене и честите људе, моћ државне контроле је добра и пожељна ствар.
Што се пак тиче употребе биометријских обележја за идентификацију, то је нешто што се исто тако примењује одавно. Још од краја деветнаестог века, примећено је да је отисак прста потпуно јединствен за сваког човека и да остаје непромењен кроз читав живот. Неке друге особине се током живота промене, али не и отисак прста. Тако неко може да омрша или да се удебља, може коса да му потамни или посветли, може и да офарба своју косу, да је ошиша на кратко или да је пусти да израсте. Отисак прста пак остаје неизмењен током читавог живота. Нарочито је згодно и то што држава може врло лако да узме отисак прста, тј да направи копију за своју документацију. Довољно је било јастуче са мало мастила и парче папира и у било ком забитом крају, било је могуће узети отисак прста.
У данашње време постало је лако узети и неке друге личне мере и обележја. Некад се на фотографију чекало по неколико сати или можда и дана. И није било могуће направити фотографију било где, него су се фотографије правиле у већим местима у специјалним лабораторијама. Данас се фотографија може направити у делићу секунде, било где на планети. Као што се отисак прста не мења, током живота и код сваког човека је другачији, тако су и шаре наших зеница јединствене и непроменљиве. Међутим, некада би узимање прецизне копије шара зенице било готово немогуће или би трајало сувише дуго да би било практично, у данашње време је сасвим једноставно и лако. Због тога се данас узима више различитих личних обележја по којима би било могуће тачно препознати сваког човека и сви се ти подаци једном речју зову биометријски параметри или биометријска обележја. Ту нема никакве посебне тајне. То је просто логичан напредак људске цивилизације. Док се некад у пасошу налазио опис власника исписан обичним језиком, нешто попут: „средњег раста, смеђ, плавих очију, густих обрва, са младежом испод левог ока“, који је касније био замењен црно-белом фотографијом, па нешто касније и фотографијом у боји, данас се поред фотографије у боји ту налазе и неки други подаци који се не мењају са годинама и који су код свих људи потпуно јединствени и непоновљиви. Ништа од тога не треба да те плаши.
Што се пак тиче примања жига звери о коме се говори у Откривењу Јовановом, ја сам уверен да нико неће тај жиг примити у незнању или грешком. Не, онима који га примају биће потпуно јасно шта је то што примају и од њих ће се тражити да га приме добровољно при пуној свести. Као што се на пример, после другог светског рата, код нас, подразумевало да људи на одређеним положајима морају бити чланови комунистичке партије те су они који су желели напредак у каријери били принуђени да траже црвену књижицу. Онда би они који су већ били чланови партије разматрали жељу новог кандидата да приступи чланству и ако би његова молба била довољно убедљива, онда би тек био примљен и добио књижицу. Наравно, било је и нуђења и позивања да се учлани у партију, али није било да некоме дају црвену књижицу ако је није тражио и није изразио жељу да је има. Тако ће бити и са жигом звери. Ко не буде имао жиг неће моћи ни да купи ни да прода. Самим тим неће моћи ни да напредује у каријери, неће моћи да заузме неки важан положај. Они који буду хтели да добију жиг, мораће да га најпре затраже. Никоме неће бити дат тај жиг на поклон, а још мање против његове воље. Но, пошто ће „охладнети љубав“ код многих, биће много оних који ће тај жиг тражити и добити. Сам захтев за добијање жига, биће одрицање од Христа и признавање антихриста за бога. Они који буду чврсти у вери, неће пристати да под таквим условима затраже жиг, па га неће ни примити. Пошто им неће бити омогућено да купују и продају, они ће морати да напусте градове и оду у природу где ће се некако с Божијом помоћу сналазити како да преживе без трговине. То неће бити лако, али сигурно да неће бити ни немогуће.
Последња времена нам се свакако приближавају, али колико су далеко, нико не може да зна. Можда ће проћи још хиљаду година, а можда ће почети следећег месеца. У сваком случају мој ти је савет да се не бојиш ни чипова ни биометрије те да слободно узмеш нове документе и живиш даље свој живот у миру, часно и поштено.
