ПЕТАК, 15. 4. 2022 - 13:39

Извор: ТВ Храм

Одговор духовника - Да ли је грех успавати кућног љубимца када је болест неизлечива

ПИТАЊЕ: Помаже Бог оче, више од два три месеца мучи ме једно питање које се односи на нашег пса. То је женка коју чувамо тачно 13 година, али је много болесна, видимо да се мучи, слаба је, једва хода, водили смо је код ветеринара, али лекови које јој дајемо поправљају њену болест, нека аутоимуна болест, неко време, а онда све испочетка, стање јој се погоршава. Сад је већ у веома лошем стању. Не знам како ћете схватити ово моје питање, али стварно мени представља велико искушење, не знам шта да радим. Ја, са својим сином, снахом и унуком живимо у стану и пас је са мном у соби, ја сам та која се брине о њој. Моје директно питање је да ли је грех да се успава кућни љубимац када је његова болест неизлечива и причињава му велике муке. Опростите и хвала вам на одговору Грешна сестра у Христу Соња.

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драга сестро, сам Христос је са својим ученицима јео пасхалну вечеру која се састојала од јагњета. Ако би то био грех, онда Христос никад не би то одобрио, никад не би послао своје ученике рекавши им: „идите и уготовите нам Пасху да једемо. А они му рекоше: Где хоћеш да уготовимо? А он им рече: Ето, кад уђете у град, срешће вас човјек који носи крчаг воде; идите за њим у кућу у коју он уђе. И реците домаћину куће: Учитељ ти вели: где је одаја где ћу јести Пасху са ученицима својим? И он ће вам показати велику застрту горњу собу; онде уготовите“.

Блажено почивши епископ Данило је говорио да постоји разлика у значењу између глагола „усмртити“ и „убити“. Ефекат и једног и другог глагола је исти, тј смрт, али су мотиви различити. По његовом тумачењу убити значи проузроковати смрт са нечистом жељом у души, са мржњом, са злобом, са завишћу, са пакошћу, док усмртити значи проузроковати смрт без тих рђавих жеља. Бог у Светом Писму заповеда: „Не убиј“, али не и „Немој усмртити“. Стога је убиство грех, а усмртити без мржње није.

Неки су раније постављали и питање да ли је у реду кастрирати домаће љубимце. Опет и овде можемо одговор пронаћи у историји. Људи су вековима кастрирали поједине животиње са циљем да их учине погоднијим и кориснијим. То су традиционално радили са коњима, свињама, и другим домаћим животињама, а не са псима и мачкама као данас. Овде ваља применити исто расуђивање. У зависности од тога какви су мотиви иза ових дела, само дело може бити и грешно и исправно. Ако би неко тако нешто радио иживљавајући се над животињама, са жељом да их повреди, да им науди, то би било грешно. Ако таквих прљавих жеља нема, онда и само дело постаје безгрешно.

Може се приметити у данашње време један тренд претеране бриге о животињама код све већег броја људи. Постало је модерно бити заштитник права паса, мачака и других животиња. Многи од тих бораца за права животиња наслађују се маштањем о својој сопственој племенитости, о узвишености својих осећања. Заиста пријатно је мислити о себи све најлепше. Волети животиње није тешко. Животиње најчешће немају злу вољу усмерену против нас, не умеју да лажу, не краду, показују верност и лојалност, често су веома толерантне и трпељиве према нашим слабостима. Животиње су такорећи идеални пријатељи. Стога није нимало тешко да их људи воле. То је сасвим лако и природно. Отуда онима који се препусте тим осећањима ништа не стоји на путу да их воле неизмерно. И што их више воле, то им слика о сопственој доброти, племенитости, узвишености и нежности све више делује уверљива. Међутим, кад се неки од тих бораца за права животиња суоче са каквим човеком који им није симпатичан, онда се могу и сами уверити колико су њихова осећања далеко од племенитости, од толерантности, од нежности.

Дешава се на пример, да се многи од власника кућних љубимаца, после неког времена засите и реше да своје љубимце отпусте. Можда су имали стрпљења и љубави за једног љубимца, али кад тај љубимац донесе на свет још неколико младунчади, онда настаје проблем. Тако многи неодговорно своје љубимце натоваре на врат својим суседима пуштајући их на улицу или у природу. Сваки пут кад се деца играју у парку, постоји ризик да их нападне неки од чопора отпуштених љубимаца. Понекад се дешава да некога повреде и љубимци који нису отпуштени, него само привремено пуштени са ланца. Многи од тих бораца за права животиња су кадри да упркос свој својој умишљеној племенитости остану потпуно безосећајни на овакве догађаје, упирући прстом опет на људе који су криви, апсолутно одбијајући да увиде било какву опасност од самих животиња.

Знам за случај када се у околини једног манастира појавило беснило. Данима су се многобројни сеоски пси мотали око једне керуше, међусобно се надметали и уједали. Један од тих паса је побеснео и ујео чак три особе. Ни један од тих сеоских паса није био вакцинисан против беснила. Ни један од њих није никад био на ланцу, већ су се слободно кретали по селу. Након што су ветеринари установили да је пас био бесан, било је неопходно да се сви ти пси који су данима пре тога били на окупу, усмрте. Међутим, власници тих паса, премда их нису држали прописно, и нису их вакцинисали, сви до једног су се љутили што су њихови пси усмрћени. Било је скоро сасвим немогуће наћи људе који ће то што је неопходно извршити. Удружење ловаца се отказало, јер нису хтели да се замерају суседима, полиција, ватрогасци, војска, нико то није сматрао за своју дужност и сви су чекали да то неко други уради. Готово сви су били спремнији да допусте да бесни пси уједу још некога него ли да усмрте потенцијално бесне псе. То показује колико су све друштвене структуре под неким притиском тих удружења за заштиту животиња, да нешто што се очигледно намеће као једино логично решење постаје скоро нерешив проблем.

На жалост, многи од тих самозадовољних и умишљено племенитих бораца за заштиту животиња не увиђају колико зла могу проузроковати својим деловањем. Опчињени идолом своје сопствене племенитости, они не увиђају колико су далеко од елементарне хуманости. Нису наравно сви они такви, али добар део њих на жалост јесте. У стању су да показују велико разумевање и толеранцију према животињама, а у исто време нескривену мржњу према људима који се не слажу у свему с њиховим ставовима. И при свем том, они још увек себе доживљавају као морално исправне, племените људе. Свакоме од тих заштитника животиња саветујем да пре свега обрати пажњу на своја осећања и своје поступке према људима, нарочито према онима који им нису симпатични. Није тешко волети животиње, за то није потребан неки посебни подвиг, зато и та љубав према животињама није доказ истинске племенитости и хуманости. Испитај себе колико си кадар да покажеш толеранцију, стрпљење и племенитост према људима са којима се не слажеш и који ти нису симпатични. То је права мера твоје племенитости, толерантности и стрпљивости. То што према животињама осећаш нешто више, не треба да сматраш за релевантно приликом оцењивања самог себе.

Нека би Бог помогао свима онима који себе у овом смислу погрешно процењују, да увиде своју праву меру те да више не живе у заблуди као да су тобож веома племенити, него да се потруде да стекну истинску племенитост и хуманост.

Повезане вести

Одговор духовника