ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драги брате, тешко питање си ми поставио. Ја нисам баш стручан за ову област и могу ти понудити само моје лично размишљање на ту тему. Одлуку о томе шта да предузмеш ћеш ипак морати да донесеш сам по својој савести, а надам се да ће ти ова моја размишљања на ту тему бити макар мала помоћ у том одлучивању.
Пре свега, ако свештеник изврши опело над човеком који не само да није крштен у православној вери, него није уопште ни хришћанин крштен у некој другој хришћанској вери, онда бих рекао да чини тежак преступ. Ако то чини свесно, знајући да то што ради није исправно али ради материјалне користи прихвата да тако нешто учини, онда вероватно заслужује и казну. Ако то ради у незнању, свакако би требало да бар буде опоменут да тако нешто више не чини, па ако се дрзне да опет то уради, онда би свакако уследила и казна.
Правила Цркве налажу да се жалба на свештеника не прима олако и без озбиљних доказа. Ако лаик подигне тужбу на свештено лице, онда преузима на себе и одговорност да докаже кривицу на суду. Ако ли не успе да докаже кривицу, онда ће сам добити казну сразмерно оној казни која би уследила свештеном лицу да је кривица била доказана. Ово правило служи да се не би лаици баш олако и без доброг и озбиљног промишљања одлучивали да подижу тужбе на свештенике за све што им падне на памет. Јер није ретка ситуација у којој лаик мисли да зна боље од свог свештеника и неосновано верује да свештеник греши. Ако би се допустило да сваки такав лаик подигне тужбу, онда би Црквени суд непрекидно заседао и непрекидно се бавио разним лудоријама. Овако, сваки лаик који помисли да поднесе тужбу, мора добро да се распита и да прибави мноштво доказа и сведока како би био сигуран да оно што тврди може и да докаже.
У конкретном примеру који си навео, замишљам ситуацију у којој ти поднесеш тужбу на тог свештеника, прибавиш снимак опела на коме се види он како служи опело, прибавиш и сведоке вољне да се појаве на суду и сведоче против тог свештеника, а свештеник се рецимо изговори на суду да није био свестан чињенице да тај човек није био крштен. Да је рецимо каснио на опело из неких оправданих разлога, да је стигавши на гробље затекао народ већ помало изнервиран његовим кашњењем и да у тој ситуацији није могао најбоље да се распита и почео је опело уверен да се ради о крштеном човеку. Било би врло тешко доказати да такво оправдање није истинито. У том случају би га можда само опоменули да други пут обрати више пажње. Или рецимо каже да није служио опело, него неку другу молитву за присутне вернике. Друго, постоји још увек не тако мали број људи који су се родили и одрасли у доба комунизма када се на крштавање детета није гледало благонаклоно и када је такав чин могао да доведе родитеље у разне неприлике, да на пример остану без посла. У том периоду многа деца су бивала крштена тајно. Често ноћу, у неком другом месту, без сведока.
Свештеник је у обавези да свако крштење упише у књигу крштених, али су у ратовима деведесетих, многе од тих црквених књига изгубљене, спаљене или на други начин уништене те се не може поуздано знати да ли је неко крштен или не. А крштење се не може поновити. Стога се у таквим ситуацијама када се не може поуздано утврдити да ли је неко крштен или не и ако нема живих сведока који би посведочили да су били на његовом крштењу, обавља посебно условно крштење у коме се каже: „Крштава се ако није био крштен слуга божији тај и тај у име Оца и Сина и Светога Духа“. А затим се запишу подаци са тог условног крштења у књиге и изда крштеница. Шта чинити ако смрт дође изненада пре него се овакво крштење утврди? Ако неко од рођака тврди да је тај човек био крштен, свештеник вероватно неће имати избора него да прихвати ту тврдњу.
Шта ако неки кажу да тај човек није био крштен, а неки да јесте? Свештеник ће вероватно опет расудити да у таквој ситуацији када не може потпуно да буде сигуран, радије изврши опело него да га не изврши. На суду се може на дуго полемисати о томе да ли је у датој ситуацији донео исправну одлуку или не, али тешко ће бити доказано да је свесно и намерно опевао човека за кога је знао да није хришћанин, само ради материјалне користи. У неким срединама где поред већинског православног становништва живи мањи број неправославних хришћана који немају свој храм и свог свештеника, постоји древна пракса да православни свештеник служи опело и тим неправославним хришћанима. Има неких који би у томе видели неко кршење канона, али пракса је древна и примењивали су је чак и поједини светитељи. На пример, Евелин Хаверфилд која је током Првог светског рата напустила своју отаџбину Шкотску и дошла у Србију да помаже српским рањеницима, ратној сирочади. Након завршетка рата, вратила се у Србију где је основала дом за ратну сирочад у коме је било смештено више од стотину деце, лично је обилазила куће сиромашних и потребитих у околини Бајине Баште и носила им хуманитарну помоћ. Од таквих подвига и напора добила је упалу плућа и упокојила се 1920. године у 52. години живота и била је сахрањена у порти цркве Светог пророка Илије у Бајиној Башти.
Опело је извршио сам Свети владика Николај. Ово се можда не односи на случај који си описао, али сматрам да треба да знаш да се у изванредним околностима нека од правила не примењују дословно него се пре свега има у виду шта је спасоносније, шта је ближе духу закона него ли шта је по слову закона. На ум ми долазе и речи које сам лично слушао од патријарха Павла који ми је једном приликом рекао да свако треба да се брине пре свега за оно што му је Бог поверио да се стара о том. Патријарху је поверио бригу о читавој Цркви, епископу о једној епархији, свештенику о парохији, игуману о манастиру, монаху о својој сопственој души, родитељима о деци, наставнику о ученицима и слично. Демони нам често предлажу да се бринемо о нечему што нам Бог није поверио, како би нам на тај начин одвукли пажњу од онога за шта стварно треба да се бринемо. Тако се веома често срећу људи који се брину о томе да Црква негде не залута, и сами себе виде као ревнитеље за Цркву, виде себе раме уз раме са светим исповедницима а при том се уопште не брину за своје сопствено спасење.
Фантазије о томе да су они бранитељи Цркве и да према томе раде неко херојско дело им често помраче вид па не примећују код себе гордост и друге погубне страсти. Тако су многи у оно време налазили разне критике и примедбе на рачун патријарха Павла и то је био повод да нам пружи ову поуку да свако треба најпре да се брине о ономе за шта је директно одговоран пред Богом, а бриге о ономе што му није Бог поверио на старање, најбоље препустити онима којима је то поверено.
Не мислим да си ти од таквих „бранитеља“ Цркве, него ти само скрећем пажњу јер су и они вероватно кренули од неких малих ствари које су примећивали, и не пазећи се дошли су дотле да налазе замерке и патријарху и епископима и многим свештеницима, а о сопственој души се не брину. Стога буди опрезан и пази на себе да се и теби тако нешто не догоди. Такође ми на ум долази и једна прича из Старечника о ави Пимену. Питао га је један ученик шта да ради ако примети да брат дрема током молитве у цркви, да ли да га пробуди или не. На то му је ава Пимен одговорио, да би он том брату наместио главу још удобније како би се боље наспавао. На то га је ученик опет упитао, а какав би одговор дао Богу што тај брат очигледно наноси штету својој души јер дрема за време молитве.
На то му је ава Пимен одговорио: „Рекао бих Богу, Боже ти си рекао да најпре извадим брвно из ока свога, па тек онда да покушам да извадим трунку из ока брата. Ја још нисам успео да извадим брвно из свог ока“. Ава Пимен је дакле у тој ситуацији сматрао да не поседује довољно смирења да би се упустио у исправљање брата. Преступ свештеника који си ти описао је свакако много озбиљнији него ли дремање за време молитве, тако да ја не знам да ли би ава Пимен и у таквој ситуацији дао овакав одговор. Ипак чини ми се да се такав одговор може применити на многе сличне ситуације. На крају подсетио бих те још и на јеванђелску причу о неправедном управитељу. Господ говори за њега да је господар намислио да га отпусти, а овај сазнавши о тој намери његовог господара је дозвао дужнике и свакоме од њих је смањио дуг опраштајући им на рачун свог господара. Завршавајући ову причу, Господ каже: „јер су синови овога века вештији од синова светлости у свом нараштају“. Свештеник би требало да буде пример врлинског живота и чисте савести верном народу. Но, има и таквих свештеника који су пример како не треба чинити, који су попут тог неправедног управитеља. Ако им епископ припрети казном, они лако нађу начин да се извуку, а често том приликом нанесу још већу штету Цркви. Таквима ће судити Бог, јер људима могу да подвале али не и Свевидећем и Свезнајућем Богу.
Оним честитим свештеницима који би се побојали казне кад им епископ запрети, таквима претње и нису потребне, а онима којима су потребне на њих не делују јер су они спремни на све да би избегли казну. Ако дакле осећаш у себи да те Бог позива да нешто предузмеш по питању тог свештеника, онда би први корак био да се директно њему и обратиш и да га прекориш тј да му укажеш да то што је пристао да опева некрштеног човека није исправно. Ако те послуша, проблем је решен. Ако ли те не послуша, онда треба да узмеш са собом још два или три сведока, па да му сви заједно скренете пажњу да то више не чини. Ако ли вас не послуша, онда треба да кажете Цркви тј да га изведете на суд црквени. Све ово наравно, ако у себи осећаш да ти је Бог поверио старање о тој ствари. И ако се у све то упустиш, буди мудар и опрезан јер се може десити да тај свештеник ипак нађе начин да се од казне извуче, а ти онда доспеш на удар. Размисли о свему, можда је боље да га препустиш суду Божијем који нико од нас не може да избегне. Промисли и о овоме. Та неканонска опела која врши тај свештеник су нешто што не би требало да ради и у томе греши. Можда је за такав грех заслужио да буде лишен свештеничког чина. Но, ти си ипак видео само један незнатан део његових дела. Можда на другој страни, исти свештеник вршећи своју службу, спасава многе од својих парохијана. Ако буде рашчињен, можда ће са тим нестати и сва та друга добра дела и можда ће штета за Цркву бити већа у том случају. Постоји прича о свештенику који је потпао под утицај алкохола. Често би га виђали пијаног и глас о томе је дошао до његовог епископа и епископ је решио да га рашчини. Но те ноћи епископу се у сну јави мноштво људи који су га молили да тог свештеника не рашчињава јер се он свакодневно моли за њихове душе. То су све били људи за које се више нико није молио изузев тог свештеника. Нису имали сродника нити познаника који би их се још увек сећали и за њих молили. А тај свештеник се за њих молио. Тако да је епископ наредног јутра поцепао одлуку о рашчињењу и оставио тог свештеника да и даље буде на тој парохији.
Наравно, сасвим је могуће да свештеник о коме ти пишеш не чини ништа тако и можда само штети Цркви и можда би заиста било боље да није свештеник. У сваком случају, промисли и о томе колико добро познајеш живот и дела тог свештеника изузев ових које си приметио да су погрешна. Нека ти Господ подари мудрости, смирења и храбрости да донесеш најбољу могућу одлуку у твојој ситуацији, шта год та најбоља одлука била.
