СРЕДА, 26. 1. 2022 - 09:33

Извор: ТВ Храм

Одговор духовника - Виђење једне серије

ПИТАЊЕ: Помаже Бог, Духовниче. Гледала сам серију која се емитује, Црна свадба, волела бих ако бисте желели да нам кажете ваше мишљење, а и нешто више о појму катабаза, као и да ли је то заиста тако?

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драга сестро, ретко кад гледам телевизију, тако да ту серију нисам раније гледао. Но, с обзиром да сам чуо од многих да су ту серију гледали, и да су ме већ многи о томе питали, прегледао сам је накнадно. Ја нисам никакав стручњак за уметност уопште, па наравно ни за филмску, ни за драмску уметност. Све што ћу ти рећи о самој серији, само су моји лични утисци и може бити да ми је нешто промакло и да нешто нисам добро разумео.

Серија у погледу продукције, имам утисак да се може оценити као успешан пројекат. Рекао бих да држи пажњу публике и вероватно да свако ко је погледао пар наставака, пожелео је да види све до краја. С друге стране, у садржајном смислу ради се о чистој фантазији и не треба тражити у њој никаквих додирних тачака са реалношћу. Наравно уметничко дело и не мора да буде документ који верно приказује реалност. Уметник има право да се користи својом маштом.

Како се мени чини, када се прави ТВ серија, нарочито ако се очекује да буде гледана, онда то намеће одређена правила. На пример, свака епизода ће се завршити тако да публику остави у неком ишчекивању. И по правилу следећа епизода ће из корена окренути сва очекивања публике. Све што је било вероватно да ће се догодити након једне епизоде, у следећој се по правилу неће догодити него ће се ствари окренути у неком сасвим другом правцу. То ће ТВ серију учинити профитабилнијом, а с друге стране, по мом скромном мишљењу, то умањује њену уметничку вредност. Мој је утисак да је уметничка вредност ове серије у многоме оштећена баш тим настојањем да се одржи низ преокрета, како би се већина људи навела да одгледа све епизоде. Цела прича би могла да стане у један филм.

Што се тиче садржаја приче, гледано из перспективе православног хришћанина, много тога је потпуно нереално приказано. На пример: у серији се појављује неки монах, кога је наводно Црква рашчинила због тога што се бавио истеривањем демона из људи. Пре свега молитве за истеривање демона се налазе у књизи која се зове требник и коју поседује сваки православни свештеник. У тој књизи су те молитве написане поред свих осталих молитава за крштење, венчање, опело, исповест, за болеснике, за освећивање воде, уља, грожђа на преображење,  врбиних гранчица на празник Цвети и мноштва других молитава за разне потребе. Не постоји никаква забрана нити ограничење у погледу тога који свештеник може да чита те молитве. Сваки православни свештеник је овлашћен да врши било који од молитвених обреда записаних у требнику. Тако да то никако не може бити повод да било ког свештеника или монаха рашчине.

Понекад се међутим догоди да неко буде рашчињен како не би својим деловањем наносио штету верном народу. По правилу, таква мера се примењује у крајњим случајевима и готово је увек последица тога што тај кога рашчињавају не жели да послуша Цркву, него самог себе сматра за исправнијег, паметнијег, побожнијег од целе Цркве. Дакле, најчешће се дешава да тај најпре самог себе одвоји од Цркве и одбије све позиве које му Црква упути не би ли се дозвао памети и увидео своју заблуду. Тек кад се покаже да такав човек не жели да послуша никакав савет и мисли за себе да је паметнији и бољи од свих, тек тада га Црква рашчињава. Нисам чуо да је неко од рашчињених желео да после тога сарађује са Црквом, или да има било каквог даљег контакта с Црквом изузев, што би сваки од њих желео да за собом повуче
још људи из Цркве. Међутим, у поменутој серији, тај рашчињени монах је приказан као тобож да ето он свим срцем жели да остане у Цркви, а неко из Цркве то не допушта. Ништа се тако никад није десило у Цркви. Јер чак и они који су рашчињени, кад би показали знаке покајања и жеље да се врате у окриље Цркве, Црква би с радошћу примила. Оно што их задржава изван Цркве то је њихова сопствена зла воља и одсуство жеље да се покају и врате.

Такође и они свештеници и епископи који су с почетка приказани као негативци у овој серији, касније се показују као да се и они боре против демона. Нарочито је нереална прича о томе да жена која је приказана у серији као милитантни атеиста, као Богоборац, на крају као прима монашки чин и то пола сата након што јој је епископ казао да је то једини начин да спасе своју ћерку. То само сведочи о дубоком непознавању монаштва. Жена која би пожелела да се замонаши, имала би да прође најпре кроз искушенички стаж, да се опроба у монашком животу. Да увери и саму себе да заиста жели монашки живот, али и да увери остале монахиње тог манастира да ће јој монашки чин бити на спасење. За то је понекад потребно и више година. Нико се не монаши зато што му је то неко заповедио или што га је неко наговорио да то уради. Него онај који жели да се замонаши он треба да увери Цркву да то заиста жели од свег срца.

Онда се у серији појављује и полицајац који има за љубавницу жену свог најбољег пријатеља. У свакој доброј причи, јунак има у себи неки унутрашњи конфликт. У њему су међусобно супротстављене жеље и прича је ту да нам открије како је тај јунак разрешио свој унутарњи конфликт и како је своје жеље довео у склад. На први поглед рекло би се да је и тај полицајац човек са унутарњим конфликтом с једне стране најбољи пријатељ, колега, а с друге стране блудна страст према његовој жени.

Међутим, у серији се не види ни трага од неког конфликта. Тај полицајац је наводно способан да у исто време показује оданост према свом пријатељу и колеги и у исто време да му отима жену. Он није ни најмање растрзан том двојношћу него као да се ради о две потпуно одвојене и независне личности, час је одан свом пријатељу, а час је у вези са његовом женом. Час је непомирљиви реалиста који не преза ни пред ким, човек који се слепо држи закона и опипљивих материјалних доказа, а час је неко ко ће да прекрши закон да би урадио праву ствар. Све те промене он чини без икаквог унутарњег конфликта, потпуно мирно као да на пијаци бира хоће ли црвене или жуте јабуке. Реални људи, који немају шизофренију не понашају се тако. Него и ако некад направе велики заокрет у свом животу зато што схвате да су у нечему раније грешили и били у заблуди, више се не враћају на свој претходни живот, бар не тако олако, као да је то нешто сасвим безначајно. Међутим оно у чему се по мом схватању садржај серије највише удаљава од реалности је слика света коју оставља у гледаоцу. У томе је и највећа опасност за неупућеног гледаоца. Наиме у серији се приказује царство таме, приказују се демони и људи који им сарађују као да су нека велика сила у овом свету, док су у стварности демони сасвим немоћни. Сва њихова моћ потиче само на њиховој дрској пропаганди и наивности оних који поверују таквој пропаганди. Оног трена кад неко увиди да је погрешно веровао у ту пропаганду, они више немају никакве моћи над тим човеком. Таква мрачна слика овог света иде на руку демонској пропаганди. Стога ако већ гледаш ову серију, старај се да је посматраш само као плод нечије маште и ништа више од тога. Не тражи у тој серији никакву поуку везану за духовни живот нити тражи у њој објашњење везе између невидљивог и видљивог, између света духова и овог материјалног света.

Највећи број светих у календару су мученици, а највећем броју од њих се на богослужењу пева један исти тропар који гласи овако: „Мученик твој Господе, тај и тај, у страдању своме примио је нетрулежни венац од тебе Бога нашега. Имајући твоју крепост, мучитеље је победио и скршио немоћну дрскост демона, његовим молитвама спаси душе наше“. Тај тропар се пева много пута у току године на готово свим богослужењима. У речима тог тропара треба потражити одговор на питање како правилно разумети положај демона у овом свету.

Господ је прорекао да ће се пред крај света умножити безакоње и да ће охладнети љубав код многих. Чини се да безакоње напредује кроз историју, а тако исто и љубав се постепено хлади и губи. То може да створи утисак као да су демони загосподарили овим светом и да су много јачи од Бога и да они омогућавају онима који им се покоре да боље живе и имају више успеха у овом свету него ли што Бог даје успеха и добра онима који му следе. Али таква слика је лажна и више је плод демонске пропаганде који настоје да такву слику наметну свим људима. У суштини, ту се ради само о немоћној дрскости демона. Они немају реално никакву моћ над људима сем кад се неко од људи добровољно приклони на њихову страну. Тако да је истинита реч која пева о немоћи демона. С друге стране, иако су тако немоћни они се непрестано размећу као да су нека сила и тиме пројављују дрскост. Наравно, уз све то треба додати и лаж, јер како каже Свето Писмо: „Сатана је лажа и отац лажи, кад лаже своје говори“. Стога ми хришћани треба да стојимо чврсто у вери да су демони немоћни, дрски и да им ништа не треба веровати, чак ни кад би стали истину говорити. Хришћанин који се на тај начин опходи према демонима и њиховим лукавим предлозима у виду помисли, не треба уопште да их се плаши јер му они ни на који начин не могу наудити.

Невоља је што смо ми људи често наивни и прихватамо помисли које нам демони подмећу и саглашавамо се са њима. И управо је та наша наивност и лаковерност оно што нас чини подложним утицају демона. Преко тих наших слабости демони се увлаче међу људе и не ретко управљају нашим поступцима као да су господари, премда реално немају никакву моћ над нама. Мудар хришћанин стога треба да буде и опрезан те да стално бди над сваком помисли која му пролази кроз главу. Добре помисли треба неговати и чувати као своје, а оне рђаве треба неуморно одбацивати од себе као неистините и као израз демонске дрске лажи. Ко тако ради, не боји се никаквих враџбина, никаквих савеза људи с демонима.

Погрешно би било да своју опрезност усмериш на неке спољашње ствари, да се бојиш људи, да се бојиш да ти неко не набаци неке чини и магије. То је оно што би демони желели да буде предмет твоје пажње. Уместо тога, борба се одвија у твом уму и ту треба да обраћаш сву своју пажњу и опрезност. Пази да не прихватиш какву помисао коју ти убацују демони јер ако то урадиш, онда им омогућујеш да утичу на тебе. Ако би сваку демонску помисао увек одбацила од себе истог трена када се појави у твојој глави, демони ти не би могли наудити ни најмање. Чак и када би се сви мађионичари, врачари и гатари света удружили у намери да ти учине неко зло, то не би ни најмање утицало на тебе ако би све демонске помисли одбацивала од себе. То је оно о чему треба да се стараш.

Могао бих о нелогичностима у серији још много тога да кажем, али ми се чини да ће ти и оволико бити довољно. Само немој из те серије извлачити никакве закључке о стварности, о односу између видљивог и невидљивог света, и нећеш претрпети штету.
 

Повезане вести

Одговор духовника