Пре три месеца, духовник ме је посаветовао да одем у неки манастир на 5-10 дана, што сам и учинила и отишла у један манастир где су само мати и једна искушеница. Тамо сам осетила веома велику благодат али ме је настојатељица манастира веома нападно убеђивала да имам монашки призив и да треба да јавим из манастира да се кући више не враћам и да би требало да обучем црну одећу после месец дана у манастиру. Како сам по први пут у манастиру и о таквом начину живота ништа не знам а како ми се такав живот за три дана, колико сам у манастиру провела, веома допао, пристала сам да останем. Једини проблем ми је био то што имам велике дугове (око 50 хиљада евра), који потичу још из периода живота мога покојног оца (2014 се упокојио), на чијој души леже ти дугови јер га сви људи којима се задужио, спомињу по тим дуговима. Мати ми је рекла да то нема везе и да све препустим Богу. Онда сам у једној књизи видела да у манастир нико ко је дужан не би требало да иде док се не раздужи и то је почело да ме притиска. После 15 дана у манастиру, пожелела сам да се вратим кући и одем до духовника како бих са њим поразговарала о целом случају али мати се разбеснела и рекла да ми не даје благослов да идем код духовника и ако хоћу да одем, да се више у манастир не враћам и тако сам, нажалост, отишла из манастира. Иначе, студирам Информатику и тај факултет сам уписала баш наменски јер је занимање перспективно како бих могла да зарадим новац и отплатим дугове. Требало би ми још две године најмање да завршим студије и сада сам у дилеми јер не знам да ли је Божија воља да заиста одем у манастир, поготово јер ми се брат разболео психички 15ак дана након мог доласка из манастира и сада је смештен у душевној болници већ 15 дана и кажу да неће још пар месеци да изађе. Пожелела сам да останем у манастиру јер бих на тај начин волела да покажем Богу да ми је жао због претходног начина живота који сам много грешно проживела, али и да побегнем од факултета који сам уписала, као што рекох наменски а не јер ме то занима. Била сам и у вези пет година и та веза није успела јер је момак хтео да живимо невенчано на шта ја нисам пристала и нажалост смо се растали. Иначе постоји један младић који ми се допада јер је побожан и ако ме он не би запросио, можда бих и отишла у манастир. Једино се плашим да ли бих могла да будем добра у браку јер сам се огрешила пре брака и сада не знам како бих погледала мужу у очи поред свега што је било. Волела бих да завршим студије, отплатим дугове, видим са тим младићем како стоје ствари и у међувремену посећујем манастире ради бољег упознавања манастирског начина живота па да тада одлучим да ли да идем у манастир. Копка ме јер ми је један духовник реко да се мој брат разболео јер је то Божија казна пошто сам се вратила из манастира. Њему нисам детаљно објаснила ситуацију, нити му рекла за дугове, па је можда стекао утисак да ја сама хоћу да одем у манастир. Збрка ми је у глави јер ми је мати у том манастиру наглашавала да имам призив, па иако га заиста имам, сада не могу сама да проценим шта су моје мисли а шта је од ње дошло. Молим Вас, реците ми шта мислите о мојој ситуацији и које молитве ми предлажете да читам како бих видела шта је воља Божија.

У појединим манастирима где је мало сестара као у том, игуманија можда постане мало нестрпљива у жељи да што пре напуни свој манастир и највероватније да те због те своје нестрпљивости тако отворено наговара да останеш. То међутим није добро ни за манастир, а ни за тебе. Јер ако ти немаш такав призив, него ти га она само својим чврстим ставом наметне, то може да потраје неко време, али пре или касније ти ћеш схватити да призива није ни било и тада ћеш отићи из манастира разочарана можда не само у тај манастир него у монаштво уопште, а можда чак и у само хришћанство. С друге стране, ако тако наговара сваку која покаже и најмање интересовање за монашки живот, онда су велике шансе да ће у свој манастир примити и неку за коју би боље било да је не прими. Ништа тако не може да учини манастир одбојним онима које желе истински монашки живот, као то да се у манастиру већ налази нека особа којој тамо није место. Стога би игуманија требало да буде веома опрезна кога прима и да не прима баш олако јер је то једини начин да се сачува повољна клима у манастиру за развој монашке заједнице. То захтева стрпљење и наду на Бога да ће у право време послати сестре да се манастир напуни.

Живот монашке заједнице је попут нежне биљке. Добар баштован се труди да за биљку обезбеди најповољније услове за њен напредак, али не покушава да биљку на силу увећа, него стрпљиво чека да биљка израсте сама од себе, по свом сопственом ритму. Тако се и добра игуманија труди да за развој сестринства створи најповољнију могућу климу, и онда чувајући такву климу стрпљиво и са надом чека да заједница израсте на природан начин. Таква монашка заједница има шансе да опстане у вечности, а све оне заједнице које се на силу формирају или коришћењем неког маркетиншког трика, или изазивањем осећаја кривице или можда неговањем духа елитизма и потхрањивањем сујете, не могу дуго опстати. Чак и ако се на изглед брзо разрасту, не прође много времена и од те велике заједнице не остане скоро ништа.

То што ти још увек пада на ум да би се радо удала за тог момка, сведочи о томе да твоја одлука да будеш монахиња још увек није сазрела, те према томе још увек у себи немаш истински призив за монашки живот. То наравно не значи да нећеш једног дана донети такву одлуку и да једног дана нећеш примити истински призив, него просто само то да сада у овом тренутку такав призив немаш. Што се Бога тиче, верујем да је Он вољан да у монаштво прими свакога ко то пожели и што се Бога тиче, призив ка монашком животу је упућен свим људима па и теби. Само Бог никога неће на силу да стави у манастир, него очекује да ти по својој слободној вољи прихватиш тај позив и препознаш га у себи и признаш га као Божији. Тек кад и ако се то догоди, могло би се рећи да имаш призив тј да је твоја жеља за монашким животом аутентична, стварна и истинита. Тек са таквом жељом могуће је у манастиру провести читав живот.

Што се пак дугова који те оптерећују тиче, ако се истински решиш да постанеш монахиња то је као да умиреш за овај свет. Ако би умрла овог трена, да ли би успела да вратиш дугове?
Можда је и твој отац планирао да врати све своје дугове, али га је смрт затекла пре него је успео све да врати. То је лукавство демона да те задрже у овом свету, преко тобож праведне бриге да се нико не оштети и да се сва дуговања измире. Врло је вероватно, међутим, да ако би покушала да их све вратиш, управо пре него исплатиш последњи динар, десило би се нешто изненадно, нешто непланирано и ти би морала да се додатно задужиш, па би онда опет чекала да исплатиш тај новонастали дуг и тако редом. Не бих се ни мало зачудио ако би ти у том настојању прошао читав твој живот. Не желим да кажем да не треба уопште да се потрудиш да вратиш своје дугове пре одласка у манастир. Свакако да би ваљало да учиниш све што до тебе стоји да се ти дугови измире. Међутим, у тој ситуацији бих ти саветовао да себи поставиш неки разуман рок за враћање дугова. Онда се Богу помолиш да ти помогне да све дугове измириш до тог и тог дана, и да после тога одеш у манастир. Па ако је Богу угодно да се ти дугови измире, он ће ти помоћи да их исплатиш све до задатог рока. Али ако се то само ђаво поиграва с тобом настојећи да те само што више задржи у свету, онда кад дође тај дан, ти једноставно треба да одеш у манастир остављајући дугове овоземаљске овоземаљским људима. Тада би требало да се понашаш као да си већ умрла и дугови су остали неким другим људима да се о њима брину.

Немој мислити да се твој брат разболео због твог одласка из манастира. Ти ниси још увек била положила никакве завете да нећеш напустити тај манастир, те према томе ниси ништа ни згрешила тиме што си отишла. Можда си тим поступком разочарала и наљутила игуманију, али не и Бога. Сваки завет који се даје Богу и који за собом повлачи одговорност, мора да буде изричит и не може да садржи било какву нејасноћу и неизвесност у погледу тога да ли је дат или не. Тако на пример, на крштењу, новокрштени обећава Богу да се одриче Сатане и да се присаједињује Христу и то не једном него три пута. Свештеник три пута поставља питање: „Одричеш ли се Сатане и свих дела његових, и свих анђела његових и сваког служења њему и све гордости његове“. И онај који се крштава, или његов кум ако је у питању мало дете, одговара пред свом Црквом: „Одричем се“, потом га опет три пута пита „Присаједињујеш ли се Христу“ и „Јеси ли се сјединио са Христом“, што овај опет три пута потврђује. На венчању опет свештеник пита и младожењу и невесту по три пута: „Имаш ли слободну и неизнуђену вољу да узмеш себи за жену ову коју пред собом видиш?“ и „Ниси ли се обећао другој девојци?“. Тек пошто обоје пред свим присутним, као и пред свим Светима у Цркви дају прикладне одговоре, тек тада их свештеник венчава и благосиља њихову брачну заједницу. Тако је исто и када се будућа монахиња у чину монашења три пута одриче света и три пута изјављује слободну и неизнуђену и непоколебиву вољу да на себе прими монашки чин. Ако си само помислила или у шали рекла да ћеш бити монахиња, то још увек не значи да си положила завет пред Богом.

Бог није неправедан да би ти урачунао у кршење завета неки поступак ако већ сам завет није на прописан начин положен. Стога није могуће да Бог због твог одласка из манастира кажњава твог брата болешћу. Брат би се вероватно разболео и да си остала у манастиру.

Што се тиче студија које си започела, саветујем ти да не одустајеш сувише лако, јер једно одустајање често одводи у друго, па затим и у треће и мало по мало то ти прелази у навику. Потом је веома тешко да у било чему истрајеш. Стога ако си започела студије, добро би било да их и довршиш. Немој пристајати да од њих одустанеш без оправданог разлога. Оправдан разлог био би рецимо ако решиш да се удаш и не желиш да одлажеш рађање деце због студија, или увидела си да тај факултет није за тебе него неки други. У том случају не напушташ студије сасвим, него их само преусмераваш на други факултет. Ако би да одустанеш само зато што ти се више не студира тај факултет, али немаш идеју шта би друго радије учила, онда је то врло вероватно само варка демона. Тада треба да себе принудиш да завршиш оно што си започела. Искуство да си нешто што није сасвим тривијално, започела и издржала све до краја и коначно успешно окончала, корисно ће утицати на читав остатак твог живота. Јер ћеш се сигурно у будућности сусрести са још много тешких задатака и свест о томе да то што изгледа тешко није неоствариво ће ти давати снаге да савлађујеш будуће препреке. И обрнуто, сећање на одустајање отежаваће ти сваку следећу борбу. Стога чак и ако те факултет више не интересује, ипак је добро да га довршиш, ради свих будућих борби које ћеш још водити у свом животу.

Монашки призив ћеш препознати у себи онда када будеш осећала свим својим бићем да ти нема живота изван манастира. Да чак и када би сви људи овога света клекли на колена и молили те немој ићи у манастир, све ћемо ти учинити што пожелиш, само немој ићи од нас, да и тада свима кажеш: „Опростите, радо бих вам испунила жељу и остала с вама, али ја не могу да не одем у манастир“. Свака жеља за монашким животом која би била скопчана са неким условом, као на пример: „отићи ћу у манастир, ако ме тај момак не запроси“, није довољна за опстанак у манастиру до краја. Кад би те тај момак на коленима молио да се удаш за њега и да не идеш у манастир, ако би имала у себи истински монашки призив, ти би рекла: „Опрости, али мени нема живота, сем монашког“.  Стога испитуј сама себе, ослушкуј своје срце и проверавај своје интересовање за монашки живот. То интересовање ће можда временом прерасти у прави призив, а можда ће временом сасвим ишчезнути и бити замењено чврстом решеношћу да се удаш или да свој живот усмериш у неком другом правцу. Ако будеш повремено проводила у манастиру по неколико дана, можда ће се твоје интересовање разгорети и претворити у ону огњену и неугасиву жељу за монашким животом. Али пре него што се то догоди, не сматрај себе да си већ у манастиру нити да си већ одлучила да се замонашиш.

Нека ти Бог помогне да што пре нађеш за себе добар и благословен пут којим ћеш својом слободном вољом ићи кроз овај живот.