СУБОТА, 30. 10. 2021 - 13:10

Извор: ТВ Храм

Одговор духовника - Однос цркве и државе

ПИТАЊЕ: Помаже Бог оче. Послушала сам готово све ваше одговоре и много ми помажу. Моје питање се односи на везу између цркве и државе. Занима ме какво је тачно место Србије у Српској Православној Цркви. покушаћу да појасним: ми смо пре свега хришћани па тек онда Срби и све остало. У свету у коме национализам и космополитизам воде битку, мишљења сам да треба заобићи такве и сличне путеве и остати на извору, са тим у вези молим вас да ми појасните став цркве о Косову и Метохији

Плашим се да можда негде грешим па ћу покушати да објасним какав је мој став о томе а ви ме, молим вас исправите и поучите како би о томе требало мислити. „А ја вам кажем да се не браните ода зла, него ако те ко удари по десном образу, обрни му и други; И ко хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину. И ако те потјера ко један сахат, иди са њиме два“. Косово које желе да нам узму је територија, то је од овога света, то што покушавају да нам узму је материјална вредност а Црквено је благо небеско. Проблем се врти око националног питања и ако се неко бори против Цркве на Косову и Метохији бори се против тога што је српска. А то значи да она помаже Србима да спасу своје душе, јер цар Лазар није страдао за националистичке идеје него из љубави према свом народу и вером у Бога (није се борио против зла већ је страдао из љубави) Зато је он наш светитељ. И зато се наша вера одржала и под Турцима. Већ Крађорђеви мотиви нису нам потпуно јасни, рекло би се љубав према народу и мржња према непријатељу (то јесте борба против зла), он је камен темељац ове наше Србије. Гаврило Принцип је пострадао за свој народ али из националистичких идеја, и он је храбар и јунак али прича о њему је филозофска јер његови мотиви су били од овога света. А онда већ следи атеистичка власт и данас се већ може говорити шта од државе уопште постоји, али ја не мислим да је то велика штета. Родољубље не садржи никакву поделу у самој речи јер род може бити свако, то је слободна категорија, али нација је детерминисана а тиме и ограничавајућа. Тако у крајњој инстанци народ ни не може постојати без Бога јер шта може везати човека за човека ако не Бог, љубав. Из медија се стиче утисак да власт не сме да преда територију коју је изгубила, првенствено због цркве и верног народа да ли је то тако и ако јесте зашто? зар не би предаја територије могла бити материјална жртва која се од нас тражи у овом материјалистичким свету и да тиме можемо показати љубав према Богу а онда и људима? опростите ако сам изнела превише ставова од којих неки могу бити погрешни. хвала најлепше и остајте збогом. Христос васкрсе!

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Истина је да ми треба да будемо пре свега хришћани, па тек онда Срби. То се најбоље види у речима Светог Апостола Павла који каже: „Нема више Јудеја ни Јелина, нема више мушког ни женског, нема више роба ни слободног, већ сте сви један човек у Христу Исусу“. Сви ови други параметри по којима се разликујемо као националност, пол, боја коже, статус у друштву и остали, сви су неупоредиво мање значајни од наше припадности Христу. Ипак то никако не значи да је нама хришћанима забрањено да волимо и чувамо свој народ и своју земљу. Напротив, као хришћани имамо и обавезе према својој отаџбини и према свом народу. Како ће неко волети Бога кога није видео, ако не воли брата кога види? Ако у маломе не будемо верни, нећемо бити достојни да нам се повери ни велико. Овде под малим ваља разумети, овоземаљско и пролазно, док је велико оно што је вечно. Христос каже: „љуби ближњега свога као самога себе“. Он не каже, „немој љубити себе, или буди равнодушан према себи“, него „љуби и себе и свог ближњег подједнако“. Дакле, не треба волети само Србе, него све људе, укључујући и непријатеље. Али свакако треба волети и своје, а не само непријатеље. Цитат који си навела о окретању и другог образа, треба свако да примењује сам на себе. Значи ако неко теби удари шамар, ти окрени и други образ. Али ако неко удари шамар твојој сестри, не треба ти да окренеш и други њен образ како би она добила још један шамар. Ако она сама жели да то учини, то је лепо и похвално и достојно дивљења, али то није ништа ако неко други у њено име одлучује о окретању другог образа. То више није њена добровољна жртва достојна дивљења и похвале. Дакле, ако неко хоће да удари по образу нашу браћу и сестре који живе на Косову и Метохији, ми немамо права да у њихово име будемо великодушни и окренемо и други њихов образ, него смо дужни да се колико до нас стоји постарамо да им се не догоди какво ново зло. У том смислу, чак и када би за остатак Србије било повољније да се одрекне Косова и Метохије, хришћански то не би било исправно. Било би крајње себично зарад сопствене добити, препустити да део нашег народа пострада. Хришћанска љубав према ближњима нас обавезује да не оставимо браћу и сестре у невољи, него ако је потребно да и сами поднесемо део терета, да заједнички носимо крст који нам је допао. Пишеш још како се из медија стиче утисак такав и такав. Имај на уму да у медијима не раде само ентузијасти који се старају да истинито и правовремено обавесте јавност о свим важним збивањима. Већина оних који раде тај посао, раде га за новац и раде га по задатој теми. Стога не треба све што видиш или чујеш у медијима да узимаш за релевантно приликом опредељивања свог става. Већина наших медија власништво су страних компанија или службеника страних компанија.

Стога ће већина објављених чланака бити усмерена на постизање оног ефекта у јавности који највише одговара тим власницима. Такође новчана добит многих медија директно зависи од пажње коју њихови чланци изазову у јавности. На жалост, скандали привлаче много више пажње него ли истинити прикази неких добрих дела. Отуда у медијима преовладавају скандалозни написи, са бомбастичним насловима, који привлаче пажњу, а врло често су веома далеко од истине. Ако своје ставове, у данашње време, доносиш на основу тога шта се у медијима прича и приказује,  скоро је сигурно да ћеш имати сасвим погрешну слику ситуације и самим тим заузећеш погрешан став. Питаш се зашто да се не одрекнемо Косова и Метохије? Кад би пред нама био избор да се определимо или за Царство Небеско или за Косово и Метохију, онда би смо наравно као прави хришћани били дужни да се одрекнемо свега овоземаљског, па и Косова и Метохије и определимо се за Царство Небеско. Међутим, нама се у садашњој ситуацији не нуди таква врста избора. Пред нама је избор да се одрекнемо земље коју су наши преци својом крвљу платили, својим пожртвовањем бранили и чували, својом несебичношћу и трудом безбројним светињама украсили, и кад се свега тога одрекнемо, да за узврат не добијемо скоро ништа, или бар ништа поуздано. Чак и кад би нам обећали мир и просперитет, на основу чега би смо могли да им верујемо? Ако претпоставимо да је нама у интересу да буде мир и да живимо у просперитету, намеће се питање да ли друга страна то исто жели? Ако жели, зашто онда није мир и зашто нема просперитета већ сад? Ако су две стране у сукобу и не слажу се око неког питања, али обадве чврсто желе да остваре мир и просперитет, зар није логично очекивати да међу њима одмах настане примирје и да се сукоби даље не продубљују? Како смо сведоци да мира нема и да се сукоби само умножавају по свим могућим питањима, онда је потпуно јасно да бар једна од страна не жели мир. Ако је српска страна та која не жели мир, онда зашто би се Срби одрицали Косова и Метохије? Ако пак Срби заиста желе мир, онда је јасно да она друга страна не жели мир, било зато што је под утицајем какве спољне силе којој није у интересу да се успостави мир, било зато што сама од себе не жели мир. Било једно, било друго, опет излази да нема ваљаног разлога да се Срби одрекну Косова и Метохије. Како год да ту ситуацију посматраш, сасвим је јасно да би предаја Косова и Метохије била погрешан потез.

Наши непријатељи се не би зауставили на томе. Одмах би почели да траже нешто више. Размажено дете нећеш умирити тако што ћеш му испуњавати сваки прохтев. Ма колико да му испуњаваш жеље, оно жели више. И ако му само једну не испуниш, оно ће дићи кућу на главачке и понашаће се као да му никад ни једну жељу ниси испунила. На сличан начин бива и ако удовољаваш захтевнима некога ко не жели мир, и ко ради изазивања сукоба жели да ти наметне нешто неправедно. Ма колико да попустиш, неће бити задовољан и тражиће још. И ако не даш то још, биће опет у сукобу с тобом као да никада ниси ни у чему попустила. Ако неко истински жели мир, с таквим човеком је лако споразумети се и наћи заједнички језик и успоставити мир. Ако пак неко не жели да се  дође до мира, такав ће увек изнова покушавати да наметне нешто неправедно, јер таквоме није заиста стало ни до чега другог него да се одржава стање сукоба. Српска Православна Црква позива своје вернике на мир са свима колико то до нас стоји. Они који су верни својој Цркви, тако се и понашају и стрпљиво ишчекују и моле се Богу да се и код свих других људи, који нису део Српске Православне Цркве, појави иста таква спремност за мир. Кад се то догоди, онда ће настати услови за постизање истинског и праведног мира. Овоземаљски мир, премда је пожељан, није најважнија ствар за хришћане. Ништа мања није наша обавеза да служимо истини и правди. Овоземаљски мир који се успостави на начелима неистине и неправде, није истински мир. То је само сукоб који тиња и који ће у своје време поново проузроковати ратне несреће. Стога би било погрешно да се ради таквог мира, пристане на нешто што је неправедно и неистинито. Суочени са неправдом и неистином ми хришћани смо дужни да не признамо неправду као правду и неистину као истину. У неком историјском тренутку ми може бити не можемо много учинити да се одбранимо од насиља и неправде, али можемо да не признамо неправду за правду.

Зар није могао Кнез Лазар да се нагоди са Царем Муратом и да задржи свој положај властелина, да се одрекне одређених прихода и призна Муратову власт? Ако нас историја ичему учи, онда је то да се они који су на власти, могу увек договорити са својим противницима и учинивши одређене уступке ипак задржати своје првенство макар и међу робљем. Могао је то да учини и Кнез Лазар, али је он радије изабрао да буде на страни истине и правде, па макар и главом платио за такво своје опредељење него ли да зарад својих личних интереса пристане на неправду и неистину. То је управо иста она борба коју су водили сви Свети мученици за Христа. С једне стране обећаване су им почасти и разне повластице, само да се одрекну Христа, да се одрекну истине. А с друге стране, ако се не одрекну запрећено им је љутим мукама и смрћу. И сви они су се опредељивали да радије буду подвргнути мукама и смрти, него ли да се определе за неистину.

Ако Српска Православна Црква не буде ценила и чувала Светиње на Косову и Метохији које су нам оставили наши преци, ко ће их ценити и чувати? Ако ми нисмо спремни да претрпимо какве невоље ради одбране тих светиња, зар би логично било очекивати да би се нека друга помесна Црква за њих заузела? Црква је живи организам и она је иста из нараштаја у нараштај. Црква не може да живи без континуитета. Ако би се Српска Православна Црква одрекла Светог Саве, или било које генерације после њега све до данашњих дана, она би изгубила свој континуитет и то више не би била права Црква. Стога је апсолутно немогуће да се Црква одрекне своје прошлости и свог наслеђа. Наше је право али и обавеза да се бринемо о свим крајевима у којима Срби живе и граде своје храмове и светиње и та обавеза се неће ни мало умањити ако би чак и неки делови Србије били насилно отети. Ако наша генерација то не може спречити да нам се отме део отаџбине, зато што смо немоћни и слаби и зато што су интереси великих сила окренути против нас, онда Бог то од нас неће ни тражити и неће нас казнити што то нисмо спречили. У тој ситуацији би смо били дужни да попут праведнога Јова кажемо: „Господ даде, Господ узе, нека је благословено име Господње“.  Али никако не би ваљало да ми сами својом небригом и својим немаром, препустимо те светиње људима који неће умети да их цене и поштују као светиње. Ако се ми сами одрекнемо неког дела своје отаџбине, како би смо се некоме додворили, онда ћемо зато бити криви пред Богом. Јер би то било признавање неистине и неправде за истину и правду. А то је већ грех. Кад су фарисеји ухватили Исуса, многи од његових ученика су се разбежали од страха. Христос им је то и најавио да ће се догодити и није им то замерио знајући људску слабост и немоћ. Ипак само један од ученика је добровољно отишао фарисејима и ради сопствене добити открио место где је Христос боравио, како би га могли ухватити без присуства народа. Предаја Косова и Метохије ради остварења неких других интереса, би како ми се чини била доста налик на Јудино издајство. У причи о талантима, видимо како ће Бог од сваког тражити да положи рачун како је управљао са оним што му је Бог поверио. Шта мислиш, да ли би било у реду да кажемо Богу: „јесте дао си нам толико светиња на Косову и Метохији, али ето наишли су неки људи па су нам тражили да им то дамо и пошто су били много упорни ми смо им дали“? Да ли би нас Бог похвалио за такво управљање повереним нам талантима? Бојим се да би смо прошли и горе од оног што је свој талант закопао.

Понекад се догоди да се хришћанин нађе у ситуацији у којој не може спречити да му се догоди нешто страшно, да се над њим учини насиље. Но и у таквој ситуацији, хришћанин увек може очувати своје достојанство и посведочити своју веру и наду не само овде на Земљи у привременом животу, него веру и наду на вечно и непролазно Царство Небеско. Када су немачки окупатори ради освете повели на стрељање много недужних цивила, међу њима и мноштво школске деце као и њихових професора и када је једном од тих професора било понуђено да се кришом избави од невоље, он је узвикнуо непријатељу: „Пуцајте, ја и сада држим час“. Када је Свети мученик Вукашин био изведен на погубљење, он је своме мучитељу рекао: „Само ти дете ради свој посао“. Таква доследност и храброст сведочила је о великој вери и нади у вечну правду Божију коју су они имали у себи. У тим тренуцима они су били попут Христа на Крсту, који се молио „Оче, опрости им јер не знају шта раде“.

Може бити да се наша генерација данас налази у сличној ситуацији, где цео свет гледа у нас и очекује да се одрекнемо Косова и Метохије и признамо неправду за правду и неистину за истину. Стога ако се већ дивимо оваквим светлим примерима из наше прошлости, онда треба и да им следујемо, да се и на делу покажемо као истински наследници достојни тако великог наслеђа. Стога макар се нашли у наизглед безизлазној ситуацији, не треба да клонемо духом, нити да изгубимо своје достојанство него треба да храбро посведочимо да се надамо у вечну правду Божију, те да се земаљских неправди не бојимо превише. Свети апостол Павле каже: „Ако се само у овом животу уздамо у Христа, онда смо јаднији од свих људи“. Наше надање у Христа мора да буде пре свега нада у вечно Царство Његово, у вечну правду Његову и такву наду треба да будемо спремни да посведочимо макар због тога и пострадали. Наравно важе и оне речи Христове: „Ако вас потерају у једном граду, бежите у други“. Ко у себи не осећа спремност да пострада за своју веру, нека бежи и нека се склања од мучитеља. Али ко буде изведен на муке, нека се не колеба како се не би показао маловеран. Питаш каква је улога Србије у Српској Православној Цркви. Српска Православна Црква је пред Богом одговорна за спасење свих оних који живе на територијама које припадају Српској Православној Цркви, на територијама на којима су Срби градили своје светиње. То значи да смо пред Богом одговорни и за спасење припадника других народа који живе на овим територијама. Својим животом морамо да сведочимо своју веру како Србима тако и свим другим народима, да видећи наша добра дела прославе Оца нашега који је на Небесима и да и они пожеле да буду православни хришћани. У житију преподобног Аврамија Затворника, читамо како га је епископ рукоположио у чин свештеномонаха и послао у једно тврдокорно незнабожачко село. У том селу незнабошци беху веома свирепи према хришћанима те су многи од свештеника које је епископ слао тамо, после кратког времена бежали, не могући да издрже толики прогон. Аврамије је од новца који му беху оставили родитељи сазидао храм у том селу и упорно се у том храму молио. Незнабошци би га жестоко претукли и одвукли изван  града, остављајући га скоро сасвим мртва, а он би се опет изнова враћао и упорно се молио у храму за њихово спасење. Након што су га више пута тако испребијали скоро до смрти, незнабошци се стадоше дивити његовом трпљењу и његовој кротости, и мало по мало, један по један сви примише православну веру. Ако ме дакле питаш каква је улога Србије у Српској Православној Цркви, рекао бих слична улози коју је имало то село у животу преподобног Аврамија. Бог је Српској Православној Цркви поверио бригу и старање о људима са ових простора, и наша је света дужност да веру проповедамо најпре својим примером, али и речима, не би ли сви житељи видећи нашу трпељивост и преданост вољи Божијој и сами пожелели да постану хришћани попут нас. У залагању Српске Православне Цркве за очување интереса српског народа не треба гледати само неку борбу за овоземаљско и пролазно, већ пре свега борбу Цркве да ваљано испуни дужност коју јој је Бог поверио, да се покаже верна у малом.

Поједини клирици Српске Православне Цркве, могу можда имати и неке погрешне побуде и ставове, али такви појединци не представљају целину Цркве. Буди сигурна да Српска Православна Црква као целина, има сасвим исправне побуде и ставове по овом питању. Српска Православна Црква се моли овако: „још се молимо Богу спаситељу свих људи и за непријатеље наше, да их Господ човекољубиви одврати од насиља над православним народом нашим, да нам не руше свете храмове и гробове, децу не убијају и народ не прогоне, него да се и они обрате на пут покајања, правде и спасења“. Мислим да та молитва довољно говори о ставу наше помесне Цркве. Молимо се и за своје непријатеље, за њихово спасење. Може ли се замислити очигледнији доказ добронамерности и мирољубивости наше Цркве. Кад би и остали народи овако исто се молили за своје непријатеље, верујем да би брзо завладао мир и међусобно разумевање. Ми не можемо наравно никога приморати да се овако моли, али можемо да се сами тако молимо надајући се да ће се и наши непријатељи једног дана задивити оваквој молитви. Било како било, сваки верник Српске Православне Цркве може бити поносан што се његова Црква моли оваквом молитвом. Надам се да ће ти сви ови примери које сам ти навео, бити довољни да схватиш одговор на питање које си поставила.

Повезане вести

Одговор духовника