ЧЕТВРТАК, 2. 9. 2021 - 18:23

Извор: ТВ Храм

Одговор духовника - Страх од комуникације

ПИТАЊЕ: Помаже Бог драги Оче, надам сте да сте добро и желим унапријед да вам се захвалим на вашем одговору.

ТВ Храм

Не знам тачно да наведем који је узрок мојој патњи, можда ћете ви умети да спознате из ове поруке. Наиме, чим се сретнем са неком особом, непознатом али нарочито и познатом, мене ухвати неки страх. Кад треба да се саставим са људима уплашим се да ће помислити да нисам довољно причљива, паметна, духовита - да сам сувише повучена, чудног понашања у друштвеним ситуацијама, не умем да се опустим. Када са некиме разговарам не могу да се сконцентришем на свог сабеседника него у својој глави размишљам: “Хоће ли мислити да нисам довољно причљива? Да сам смотана? Глупа? Јадна?”

Ово ме тера да по сваку цену избегавам ситуације где бих могла срести познату особу и обрукати се јер нећу знати о чему да разговарам - тако ми мозак блокира и бива празан осим обичних помисли. Ја чак и своје “пријатеље” кад на улици случајно видим, спустим поглед на под и малтене од њих побегнем. Не умем да будем са њима, да се повежем, да их осетим, волим - само мислим о своме угледу??? Зашто нисам опуштенија? Зашто не знам шта да разговарам? Отворим уста и шта год кажем - у својој глави чујем “Ниси довољно ово или оно, видеће да да ниси друштвољубива, немој тако да стојиш, где ћеш са рукама??” Ја бих рекла да волим да се дружим, али да ми треба и самовање да бих се опоравила. На неки начин не могу да се помирим са помислима да нисам. У исто време више и не знам ко сам, каква ми је личност а шта су само страхови и страсти у мени.

Ја бих волела да се људима отворим, покажем своје слабости, са њима се повежем али овај страх ми не да, не да ми да будем своја. Чим сам са неком особом која није моја сестра или породица, ја сам напета, неугодно ми је, само бих да побегнем.

Не сјећам се, да сам као дете била таква, мислим да је то почело за време пубертета. Тада сам пошла на праксу и тражило се од мене да будем причљивија и отворенија. Баш малоприје сам имала ситуацију, после вечерње службе било је послужење, ја сам одмах се уплашила да ме ко не натера да се придружим, бићу сама, не знам никога, обрукаћу се. Са браћом и сестрама у храму плашим се да разговарам јер се бојим да ћу рећи нешто непристојно, нешто што не доликује побожној особи, плашим се да ће увидети да заправо не знам основне ствари.

Као дете, мајка ме је јако форсирала ради школе, морала сам бити најмање одличан ђак, за све испод тога добијале су се батине. Родитељи ми до пре 3-4 год нису рекли волим те да се тога сјећам, али су знали често да нас грде и то на бази наше особе “Ти си неспособна”. Нисам мислела да је потребно детету да се говори да га родитељи воле а и да није толико страшно кад дете критикујемо, али сада кад ме мучи ово, питам се да ли све ово није имало утицај на мене.

Истовремено, кад сам са друштвом, колегама итд. ја се осјећам као да се константно претварам, као лицемерка. Као да се претварам да их волим. Исто као да ми је срце хладно, да ли сам ја то пуна себе? И како да се испразним?

Ја бих тврдила да се не ради о стидљивости јер се то после упознавања особе смањи. Али ви процените. Да ли је у питању недовољно самопоуздање? Да ли се ради о гордости? Како да ову баријеру која дијели мене од ближњих уклоним?

Хвала вам пуно.
Велики поздрав Д.

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драга сестро, из свега што си написала чини ми се да је твој главни непријатељ страх. Стога ти предлажем да преслушаш и одговоре које сам раније писао на ту тему и примениш у свом животу све оне савете о којима сам раније писао, а који се односе на борбу са страхом.

Долазе ти помисли да су можда криви твоји родитељи због начина на који су те васпитавали. Одбаци ту помисао јер је лажна. Може бити да си услед таквог васпитања била нешто склонија страху и несигурности, али да си се против тог страха борила, сасвим сигурно би га се досад ослободила и он не би имао тако велику власт над тобом. Међутим, ти си своме страху попуштала, узмицала си пред њим и због тога је твој страх нарастао до садашњих размера. Све и да си имала хиљаду пута боље васпитање, ако пред страхом узмичеш, он расте и временом ћеш доћи у ову исту ситуацију у којој си данас. Стога је погрешно да кривиш родитеље и њихов начин васпитавања за своју садашњу ситуацију.

То је добра вест за тебе. Пошто си узмицањем пред нападима страха, сама себе довела у овакво стање, онда сасвим сигурно можеш и да своје стање сасвим поправиш, ако се будеш упорно придржавала правила борбе са страхом.

Главно правило борбе са страхом је да му никад не попушташ ни за милиметар. Ако те страх нагони да нешто не урадиш, онда баш то уради ако је икако могуће, ма због тога и претрпела какву непријатност или мању штету. Сваки пут кад нешто урадиш насупрот свог страха и када га не послушаш, страх ће ослабити, те ћеш се приликом његових следећих напада још лакше изборити. И обрнуто, сваки пут кад попустиш пред својим страхом и када га послушаш, он мало порасте и његови следећи напади бивају још јачи. Стога упорно и без прекида терај инат своме страху и све оно на шта те страх наговара, уради супротно и видећеш како ће се за кратко време страх сасвим смањити и довести у разумну меру, коју можеш лако контролисати. Мало страха није на одмет, јер такав страх доводи до тога да постанеш буднија, спретнија, способнија. Но, ако не пазиш, такав здрав страх може временом да прерасте у онај нездрави паралишући страх који чини да твој мозак ради толико брзо да га тело више не може пратити и тада постајеш непокретна и смотана. Стога докле год видиш код себе да страх тако делује на тебе, упорно му се противи и чини увек супротно од онога на шта те страх наговара. Тако ћеш га довести на нормалну и здраву меру.

На пример: после вечерње службе, буде неко послужење и страх ти говори: „Чувај се да те неко не позове да се придружиш јер ћеш се сигурно некако обрукати ако останеш с њима“. Ти не знаш како ћеш се то тачно „обрукати“, стога твој ум почиње да убрзано ствара разне сценарије у којима ти кажеш или урадиш нешто глупо и недолично. Наравно, постоји небројено много сценарија како би се то могло догодити и баш у тој неизбројивости, у тој неограничености лежи снага твог страха. Пошто не знаш унапред како ће се то све завршити, чини ти се да је та опасност неограничено велика, те да пред тако великом опасношћу једино логично је да се повучеш, како би избегла ту опасност. Међутим, све је то само једна лажна пропаганда злих духова и погрешићеш ако послушаш њихов савет и побегнеш одатле пре него те неко позове да се придружиш. Ако то учиниш, утицај страха на тебе ће ојачати, а твоја способност да му се одупреш ће ослабити. Уместо тога, ти треба да кажеш себи: „Шта би се најгоре могло догодити, ако останем на послужењу? Шта год да се догоди, и како год да се обрукам ту пред свима, ипак ми неће пасти глава са рамена. Ипак ћу преживети и ништа стварно страшно ми се неће догодити. У најгорем случају, ови људи ће ми рећи да им не прија моје друштво и неће ме више позивати да им се придружим. Значи и у најгорем случају биће све исто као и ако сада избегнем позив да им се придружим. А то је нагори могући сценарио. Оно што ће се стварно догодити ако останем, биће врло вероватно макар за нијансу боље од тог најгорег сценарија.“ И тако уместо да послушаш свој страх и побегнеш пре него те неко позове да им се придружиш, ти учини све што можеш да ипак добијеш и прихватиш тај позив. Натерај себе да им приђеш и упиташ било шта: Колико је сати? Да ли се овако увек скупљате овде после вечерње службе? У колико сати почиње јутрење? Натерај себе да кажеш било шта. Па ако те и после тога не позову да им се придружиш, онда можеш мирно да одеш знајући да си свом страху задала добар ударац.

Кад си с неким насамо и разговарате, долазе ти разне помисли о томе какав ћеш утисак оставити на свог саговорника. Пошто не знаш унапред какав ћеш утисак оставити, твој ум замишља безброј различитих сценарија и чини ти се као да је опасност огромна и да ти не остаје ништа друго него да разговор нагло прекинеш и побегнеш одатле. Опет примени оно исто размишљање. Шта би се најгоре могло догодити? Најгоре би било да оставиш тако лош утисак на свог саговорника да те он убудуће почне избегавати. Ето у најгорем случају, резултат ће бити исти као и да сад овог трена прекинеш разговор и побегнеш. Ако не побегнеш, него останеш и даље разговараш, резултат ће врло вероватно бити бар за нијансу бољи од тог најгорег. Осим тога ако побегнеш, послушаћеш сопствени страх и тиме ћеш га ојачати, па ће ти после бити теже. Стога донеси чврсту одлуку, да никако не прекидаш тај разговор, него стрпљиво чекај да га прекине твој саговорник.

Уместо да себи постављаш за циљ да оставиш добар утисак на људе око себе, што не знаш унапред да ли ћеш успети или не, постави себи за циљ да не попустиш свом страху. И ако не попустиш то ћеш сасвим сигурно постићи. Утисак који ћеш реално оставити ће вероватно бити нешто бољи од најгорег могућег. Но чак и ако оставиш рђав утисак, ипак си на добитку јер си од свог страха преотела део територије.

Када свој страх савладаш и ипак останеш у друштву и неко те нешто упита или дође ред и на тебе да кажеш нешто; помисли ти долазе да ћеш рећи нешто глупо, нешто друштвено неприхватљиво и језик ти се завеже. У таквим ситуацијама, почни са пар речи о томе како се тренутно осећаш. Кажи на пример: „Осећам се помало нелагодно, да ја о томе причам,… или Нисам сигурна да ћу умети да одговорим на твоје питање… или Бојим се да ћу вас разочарати својом неупућеношћу, али ако баш желите да чујете и моје мишљење,… или Знам да ће ово звучати глупо, али могу вам рећи само…“ Ако свој говор започнеш таквим речима, све и да кажеш неку глупост после тога, неће ти нико замерити.

Вежбај себе да пре свега говориш о стварима које нико не може оспорити. На пример о томе како се ти осећаш, како се теби чини ово или оно, како ти разумеш ово или оно. Ако кажеш: „Мени си чини да је тако и тако“. Нико не може оспорити твој исказ и рећи: „Е, није. Теби се не чини да је тако и тако“. Без обзира да ли је оно што се теби чини тачно или није, ипак твоја изјава да се теби чини тако и тако је тачна и никоме неће пасти на памет да ту тврдњу оспорава. Ако кажеш: „Осећам се тако и тако“, никоме неће пасти на ум да каже: „Не, ти се осећаш некако другачије“. То су све ствари о којима увек можеш да кажеш нешто, што нико не може оспорити, и нико паметан неће сматрати да је то глупо или неистинито. Такође увек можеш да кажеш неком од својих саговорника: „Ти си један добар човек“ или неки сличан комплимент. Тешко да ће се неко наћи увређен или да ће ти се много противити кад кажеш тако нешто.

Ако сви око тебе заћуте и нико те ништа не пита, онда и ти ћути. Можеш ако желиш да се у себи тада тајно молиш Богу за све присутне, па ће им ћутање са тобом ипак бити пријатно.

У сваком случају, мој ти је савет да свом страху никако не попушташ, него сваки пут кад осетиш у себи напад страха, постарај се на сваки начин да учиниш супротно од онога на шта те страх наговара. То чини стрпљиво и упорно, и за кратко време ћеш савладати свој страх. Господ нека ти дарује снаге у тој борби.

Повезане вести