ПЕТАК, 9. 3. 2018 - 10:01

Извор: православие.ру

Митрополит Амфилохије – тумачење великопосне молитве “Господе и владико живота мога“

Од свих предивних химни и молитава за вријеме Свете четрдеснице,Часног и великог поста, најбогатијег периода црквеног богослужења у току године, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста.

 

православие.ру
Митрополит Амфилохије

Реч је о молитви Св. Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божије:

Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.

Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.

О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гриjехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вjекове вjекова. Амин.

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човек онакав какав јесте, огреховљен, исповеда се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто време, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човек.

Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у беседи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за веру, културу и васпитање „Светигора“.

Господе и Владико живота мога – исповедамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидео колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човек негде у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човек не поверује у Живога Бога, и докле ту веру не обогати својим делима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не победи чамотињу, докле не победи маловјерје, сујеверје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тела и гордост живота, који су корен човековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну реч, за сваку празну мисао. И мисао и реч и све што је у човеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човеков живот.

Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други део ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Целомудреност је здравоумље. То је целовитост човекова, јединство његове душе и тела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човек ни срце, ни ум, ни душу, ни тело не сме да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем целомудрености, смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши веран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве целомудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо.

Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човек мање свестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и грехе код других људи. Што је човек свеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мером мерите, том ће вам се и мерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу.

Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и телесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од деце мрака деца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се светлила светлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дела и светлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.

Повезане вести

Писана реч