Свештено мученик Јеротеј
Био друг св. Дионисију Ареопагиту, и нешто после Дионисија примио веру Христову од апостола Павла. Доцније га овај апостол постави за епископа Атинског. У време Успенија Пресвете Богородице и Јеротеј се јавио у Јерусалиму и учествовао у погребу. Својим божанственим појањем приведе многе к срдачном умилењу и показа себе као мужа надахнута свише. Много се потруди на делу Јеванђелском, многе незнабошце обрати к истини, добро управи стадо своје словесно, и најзад мученички сконча за Христа, који му даде двојак венац у царству Свом небеском: венац јерарха и венац мученика.
Свети Стефан и Јелена (Штиљановић)
Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој. Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу. Када је пак одрастао он је усрдно ревновао у делатном испуњавању воље Божје, којој се учио из Светог Писма. Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима, то јест Турцима. Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. или почетком 16. века), он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште. Праведни Стефан се и овде, као и свуда до сада, уклањаше од свакога зла и чињаше своме народу многа добра. Он себе свагда ограђиваше страхом Божјим и богољубивим човекољубљем. Беше изобилан вером православном, молитвом и милостињама, како према људима, тако и према црквама и манастирима. Иако беше опасан влашћу, он никада не заборављаше чинити правду. Но времена у којима он управљаше беху врло тешка, и неприлике притискиваху њега и његов народ са сваке стране. Праведни Божји родољуб, овај дивни кнез и деспот Српски може се заиста успоредити са светим Александром Невским или са светим Јованом Владимиром. Упокојио се почетком XVI века (по некима 1515. год.). На гробу његовом појављивала се ноћу светлост, према којој су и пронађене његове свете мошти, које су дуго почивале у фрушкогорском манастиру Шишатовцу, па су за време другог светског рата пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара. Његова жена Јелена видећи нетљене мошти Стефанове и чудеса од истих замонаши се и предаде подвигу до смрти.
Тропар (глас 4):
На Земљи си премудрошћу стекао славу, богатство твоје Господу предавши, и Он те је међу небеске житеље населио. Тело твоје, свети, на земљи је сачувао нетрулежно, јер си у целомудрености и чистоти праведно поживео: Зато са слободом моли Бога да нас спасе, Свети Стефане.
Преподобни Амон
Мисирац родом, и по занимању виноградар. Његови сродници и преко његове воље оженише га, но он не хте са женом живети, него је од првога дана назва сестром и усаветова је, да заједно са њим чува девственост своју ради вишег блага на небесима. И тако би са женом 18 пуних година. После, по договору, жена основа женски манастир у дому њиховом, а Амон оде у Нитријску пустињу, где се преда подвигу отшелничком. Велике дарове прозорљивости и чудотворства прими од Бога због чистоте срца свога. Неки муж и жена доведоше му побеснела сина да би га излечио молитвом. А Амон не хте никако. Но после дугог наваљивања родитеља, рече Амон: „у вашим је рукама и болест и здравље детета вашег. Вратите оној удовици (и рече јој име) вола украђена, и оздравиће син ваш." Ужаснути родитељи оваквом прозорљивошћу светитеља признаше свој грех и обећаше чим дођу дома вратити украђеног вола. Тада се Амон свети помоли Богу, и оздрави дете. Амон је био присни друг св. Антонија Великог. Када Амон сконча у Нитрији око 350. год. виде св. Антоније из своје келије душу Амонову у висинама и рече братији: „данас се представи авва Амон, ево видим душу његову свету како је ангели носе на небо"
Преподобни Павле Препрости
До своје 60. године живео у свету као жењен човек. Затекавши своју жену у греху, он остави све, оде у пустињу св. Антонију, и прими монаштво од овога. И ако је био прост и некњижеван, доспео је до таквог духовног савршенства, да је у свакоме човеку видео душу каква је као што обични људи виде тело један другога. И чудотворац беше велики, и у неким случајевима превазиђе и св. Антонија. Скончао у дубокој старости, 340. год., и преселио се у радост ангелску.
Амона неко замоли једном:
— Пут ми спасења покажи бедном.
Рече му светац: целог твог века
К'о сужањ буди што на суд чека.
К'о што се сужањ судије боји
И у тамници часове броји
Будно ловећи споља гласове
Кад ће му с' рећи: судија зове!
Оброк и конак он и не гледа,
Не зна кад стоји нити кад седа.
Тек ослушкује и ослушкује
Позив судије кад ће да чује.
И ми смо тако мој мили брате,
То важи за ме, то важи за те. —
Други га пита: пут тесни шта је?
И пут прискорбни — и докле траје?
Рече му Амон: пут тесни — то је
Стешњење мисли, да с' не растроје.
А пут прискорбни — жељa стешњење,
Само у Христу тражи спасење. —
Премудри Амон, витез подвига,
Стрпљив носилац Христова ига.
Угоди Богу, ублажи људе —
Господ му Рајем награди труде.
РАСУЂИВАЊЕ
Виђење св. Андреја. Није само апостол Павле био узнесен у Рај и чуо неизречене речи (II Кор. 12, 4). После апостола Павла на преко 850 година то се догодило и са св. Андрејом. Једне зимске ноћи леже Андреја свети међу псе на буњиште, да би загрејао своје промрзло тело. У том јави му се ангел Божји и диже га у Рај (у телу или ван тела то ни сам Андреја није могао објаснити) и две недеље држа га у небесном свету водећи га до трећега неба. „Видех себе одевена у одело пресветло, као од муња изаткано, и венац од цвећа на глави мојој, и појасом царским опасан бејах, и радовах се веома због те красоте, и дивих се умом и срцем неисказаној лепоти Раја Божјег, и ходих по њему и веселих се.." По том описује Андреја како виде Христа Господа: „и када нека пламена рука повуче завесу, видех Господа мојега, као негда пророк Исаија, како седи на престолу високом и преузвишеном, и серафими стајаху унаоколо. Обучен беше у ризу црвену. Лице Му пресветло, а очи Му прељубазно гледаху у мене. Видевши Га падох ничице преда Њ клањајући се сјајноме и страшноме престолу славе Његове. Колика ме радост обузе при виђењу лица Његовог немогуће је изрећи; и сада спомињући се тога виђења испуњавам се радости неисказане. И чух премилосрднога Творца мога када Својим преслатким и пречистим устима рече ми три речи, које толико усладише срце моје и разгореше љубав к Њему, да се сав као восак топих од топлоте духовне..." Када св. Андреја по том пожели видети и Пресвету Богородицу, би му речено, да тренутно она није на небу него се спустила у свет, да помаже бедне и теши невољне.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам неправду цара Манасије и казну Божју (II Днев. 33), и то:
1. како Манасија обнови идолопоклонство, и гатање и врачање и чињаше све што је зло пред Господом;
2. како попусти Бог те Халдејци ухватише Манасију у трњу, и везаше, и одведоше у Вавилон.
БЕСЕДА
о корисном гњеву
Гњевите се и не гријешите (Пс. 4, 4).
Гњевите се, браћо, на себе, и не грешите више. Гњевите се на грехе своје, по мислима и делимо, и не грешите више. Гњевите се на сатану, оца лажи, и не чините више вољу његову. Гњевите се на грех у свету и на попирање цркве Божје свете од људи безбожних, но чувајте се да грехом грех не лечите. Гњевите се и на пријатеље ваше кад греше, но гњевите се с намером да их поправите а не да их већма озлобите.. Гнев пријатеља на пријатеља, и родитеља на децу своју — шта говорим? и Бога на људе — није бура која чупа дрво из корена него ветар који укрепљује дрво и обара с њега гниле плодове, да би здрави плодови били што бољи и лепши. Но нека гнев твој има меру, да би био лековит а не отрован. А да би имао меру, држи Бога пред собом и у гневу свом. Гнев не може имати јачу уставу и брану од Бога. У осталом сваки гнев, који није у име Бога и Божје правде грех је. Не гневи се за беспослице, него се гневи за оно за што се и Бог гневи. Ако је твоја воља утврђена у закону Божјем, ти ћеш се увек умети гневити где треба и колико треба. Јер то се не може све ни речима исказати, ни неуком објаснити. Гнев па свом месту дејствује као и милост на свом. О браћо моја, видите ли, како су у души нашој положене разне моћи, које човек може по слободној вољи употребити на живог или смрт? Гнев на самога себе никад се не може довољно препоручити. Гле, дивнога призора: што год се човек научи више гневити на себе, то се мање гневи на друге. Јер занет својим слабостима он туђе или не гледа, или над их види благо их суди.
О Господе Боже, једини праведни, усади у нас сећање на Дан праведнога гнева Твога, да би се сачували од греха душевног. Теби слава и хвала вавек. Амин.