Сабор светих дванаест апостола - Павловдан
Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар - 29. јуна и 16. јануара; Андреј - 30. новембра; Јаков Зеведејев - 30. априла; Јован Богослов - 26. септембра и 8. маја; Филип -14. новембра; Вартоломеј - 11. јуна и 25. августа; Тома - 6. октобра; Матеј Јеванђелист - 16. новембра; Јаков Алфејев - 9. октобра; Тадеј (или Јуда Јаковљев) - 19. јуна; Симон Зилот - 10. маја; Матија - 9. августа; Павле - 29. јуна; Да поменемо још овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар - распет наопако; Андреј - распет; Јаков Зеведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посечен; Тома - избоден са пет копља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распет; Тадеј - распет; Симон Зилот - распет; Матеј - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен.
Тропар (глас 4):
Првопрестолници Апостола и учитељи Васељене, молите Господа свих, да дарује мир Васељени, а душама нашим велику милост.
Блажени Петар царевић
Пореклом Татарин, и синовац татарског цара Беркаја. Чу речи о спасењу од епископа Ростовског Кирила, и те речи му се прилепише за срце. А када још виде чудесно исцељење сина Беркајевог помоћу молитве епископа Кирила, он остави потајно Златну Орду и добеже у Ростов, где се крсти, и где свом душом и срцем предаде себе подвигу и изучавању вере благочестиве. Једном заноћи на обали језера, и у сну му се јавише апостоли Петар и Павле и наредише му, да сагради цркву у њихово име на самом том месту; још уз то добије од њих и потребан новац за ту сврху. Петар, заиста, сагради ту прекрасан храм, у коме се и сам под старост, после смрти своје супруге, замонаши. Мирно сконча у дубокој старости 29. јуна 1290. године а црква његова постане и остане манастиром, такозваним Петровским.
Преподобни Георгије Иверски
Рођен у Иверији или Грузији 1014. године као сродник царева грузијских. Добио добро класично образовање у детињству, но срце га повукло духовном животу. Подвизавао се код чувеног духовника Георгија у гори Црној. Одбегао у Свету Гору, и наставио подвиг у манастиру Иверу. Постао игуманом иверским. Помоћу цара Константина Мономаха обновио Ивер и покрио цркву оловом. Тај оловни кров и до данас стоји. Превео на грузински језик Свето Писмо, Пролог и богослужбене књиге. Цар Баграт позове га у Грузију, да учи народ. Царски буде дочекан у својој домовини. Свуда је ходио и поучавао клир и народ. У старости пожели да сконча у Светој Гори, куда се и крене, но смрт га стигне у Цариграду 1067. године. Мошти му пренете у Ивер. Иако је умро 24. маја, Иверци празнују спомен његов 30. јуна сматрајући га равноапостолним.
Цели свет бејаше ко пустиња суха:
Полетеше по њој колеснице Духа —
Апостоли свети, огњенога вида:
Кроз њих Дух Пресвети вселену презида.
Потекоше реке чудне благодати.
Пустиња се мртва у живот обрати,
Апостоли дивни, водени облаци.
Простаци— мудраци, рибари—јунаци!
Од Ганга до Темзе пронеше буктињу.
Од Нила до Понта јавише светињу.
Од Персије шарне до тучне Галије.
Где пешачи нога ил' плове галије —
Свуд пронеше чудо Ваплоћеног Бога,
Свуд јавише име Христа Васкрслога,
Без жалбе и страха, без сваке пометње:
Планине и мора не беху им сметње.
Мач их не устраши, нит гоњење стукну,
Ни сав огањ адски, што против њих букну.
Истина их веде a не лажна басна:
Христос нам је живот, a смрт добит красна!
Тако говораху. Шта се таквим може?
Распети им тела? Одерати коже?
To свет и учини, но — шта им науди?
— Да царују вечно! — тако Бог пресуди.
РАСУЂИВАЊЕ
Брига за добро свих људи! Та брига је испуњавала узвишени дух и благородно срце светих апостола. Пишући o апостолу Павлу, Златоуст га назива „општим оцем света." „Кao да је о вели Златоуст, „сам родио цео свет, тако се беспокојио, трудио, старао да све уведе у царство." Заиста, превисок је овај назив „општи отац света", но ако би се он могао ма коме, после Бога, придати, могао би само апостолима Христовим. По родитељској бризи за сав свет они су у истини били „општи оци света." Има много матера у свету. које мање брину о добру своје деце него што су апостоли бринули o добру својих гонитеља и непријатеља. Свога најљућег противника, Симона Волха, апостол Петар је два пута спасао од смрти: једном кад га је народ хтео сажећи и други пут када га је пас хтео растргнути. И помислите, како се свет одужио овим својим добротворима! као нај-већим разбојницима и злочинцима. O како су истините речи св. Кипријана, који вели: „Док год смо у телу, нама хришћанима бива све исто што и незнабошцима; разлика је само у духу."
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно покајање разбојника на крсту (лк. 23, 40) и то:
1. како разумни разбојник у муци осећа близину Божју, каје се и моли Богу за спасење, док неразумног мука наводи на хуљење Бога,
2. како сам и ја разбојник због греха, треба да будем као онај
разумни разбојник кога мука не удаљи од Бога него приближи Богу, Богу и спасењу.
БЕСЕДА
о сили и дејству добрих дела
Јер је тако воља Божија да добријем дјелима обуздавате незнање 6езумнијех људи (I Пет. 2, 15)
Тешко је, браћо, спорити с безбожним; тешко разговарати с безумним; тешко убеђивати озлобљеног. Безбожна и безумна и озлобљена тешко ћеш убедити речима. Пре ћеш их убедити делима. Нека виде ваша добра дјела и хвале Бога (I Пет. 2, 12). Онима који хоће да споре с вама, учините добро дело, и ви ћете добити спор. Једно дело милосрђа брже ће уразумити безумнога и ублажити озлобљенога него многи часови разговора. Ако безбоштво и безумље и злоба долазе од незнања, то незнање је као беснило, које се најбрже да обуздати доброчинством. Ако ли ти с безбожним спориш његовим бесним начином, тиме појачаваш бес безбоштва. Ако ли се с безумним разговараш ругањем, мрак безумља се увећава. Ако ли злобног мислиш да убедиш гневом, тиме разгореваш већма огањ злобе. Кротко и благо дело је као вода у пожар. Сети се увек светих апостола и њиховог успешног начина опхођења с људима. Ако те безбожник изазива, то те не изазива човек него ђаво; човек је по природи побожан. Ако те безумни ружи, то те не ружи човек но ђаво; човек је по природи уман. Ако те озлобљени гони, то те не гони човек но ђаво; човек је по природи благ. Ђаво те изазива на дуге спорове и бесплодне разговоре, а од доброг дела бежи. Учини добро дело у име Христово, и ђаво ће побећи, и онда ћеш ти тек имати посла с људима, с правим људима: побожним, умним и благим. Но све што чиниш, чини у име Господње.
Господе преблаги, помози нам чинити добро, и добрим побеђивати у име Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.