ПОНЕДЕЉАК, 22. 2. 2021 - 11:17

Извор: ТВ Храм

Духовник - Социјална фобија

ПИТАЊЕ ЗА ДУХОВНИКА: Помаже Бог оче. Хвала Вам што одговарате на наша питања и што нам пружате духовну помоћ. Господ нек Вам узврати у свему што Вам је потребно. Имам питање у вези страха од људског подсмеха и понижења, страха од одбацивања, тзв. „социјалне фобије". Имам велику несигурност у себе, често ми је тешко и да изађем напоље међу људе, у продавницу, у банку, тешко ми је и дете да одведем у шетњу. Раније сам имала паничне нападе. Молила сам се Пресветој Богородици, па сад осећам само тескобу.

Читала сам „Бог се гордима противи", па сам помишљала да ми се разне ситуације с подсмешљивим људима дешавају због моје гордости. Будући да имам тај страх који личи на сујетни, да ли то значи да сам далеко више горда од свих људи из моје околине (који то немају), да сам толико опседнута собом поставивши себе у центар свега, као да неки људи у мене гледају и да ми се смеју, као да немају другог посла него да се баве са мном? Или можда требам да победим тај страх. Или ме тај смех иритира због траума из детињства… Не знам. Многа питања, ни једног одговора. И моја сестра има ту социјалну фобију, па се надам да је то из детињства, да нисам толико крива колико се прибојавам да јесам. Често ми се чини да ђаво намерно изазива смех кад ја прођем некуда да бих помислила да се мени подсмевају. Заиста ми се дешавало да ми се на јавним местима смеју људи гледајући право у мене, а чини ми се да немају разлога. Кад сам једном причала са пријатељицом о вери, комшије испод терасе су нам се подсмевале. У детињству су ми се деца подсмевала нпр. због косе која је у лошем стању, кад се зацрвеним, или кад се ознојим (патим од хиперхидрозе која је мислим повезана са том социјалном фобијом). Како да се смирим и превазиђем тај страх? Од каквих помисли да почнем? И што је главно, морам ли да га превазиђем, може ли се овакав човек као ја спасти са овим страхом? Господ је заповедио да љубимо ближњег као самог себе, а ја не могу волети човека ако од њега осећам тескобу, ако га сматрам непријатељем. Унапред хвала.

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Страх од људских подсмеха, као и сваки други страх, напредује и расте ако му се попушта, а повлачи се пред оним који га игнорише. Ако питаш, је ли неопходно да га превазиђеш, одговор је: да, неопходно је. Јер ако само будеш попуштала овом страху те проредиш своје изласке међу људе, твој страх ће нарасти, па ће ти бити још теже да изађеш него што је сад. Ако не савладаш страх у његовом садашњем стању, како ћеш га савладати кад буде још већи? Стога је борба са страхом неминовна.

Ипак није све тако црно. Борба са страхом је најтежа у почетку. После сваке ситуације у којој успеш да се страху успротивиш и не попустиш пред њим, борба постаје лакша. Што пре почнеш са борбом то ћеш лакше и брже доћи до победе. Храброст је неопходна јер без храбрости човек не може да задржи ни једну другу врлину. Ако на пример неко поседује врлину поштења, не лаже и не краде, али је страшљив, онда ће га пре или касније наћи ситуација у којој ће га страх наговарати да уради нешто непоштено. Тада ће морати или да савлада свој страх и тако покаже храброст или ако не скупи довољно храбрости онда се  одриче поштења. На исти начин ће изгубити и сваку другу врлину, ако не стекне храброст.

Храбар није човек који се ничега не плаши. Само безуман се ничега не плаши. Храбар је онај који упркос свог страха, ипак поступа по савести. Страшљивац осећа исти страх као и храбар, само што он под утицајем страха пристаје да учини нешто за шта зна да је погрешно или пак пристаје да не учини нешто за шта зна да је неопходно учинити.

 

Надам се да си се из ових речи уверила да ти је борба са сујетним страхом неопходна и да је најбоље ако у борбу с њим ступиш одмах. Сада ћу ти рећи како да се бориш. Пре свега ваља да знаш да је страх увек скопчан са нечим што ти је непознато. Тамо где нема ничег непознатог, нема ни страха. Страх ћеш најлакше савладати тако што елиминишеш све што је непознато. Идеално би било кад би могла да све тачно знаш унапред шта ће се догодити. Тада не би било ничег непознатог, па не би било ни страха. Но шта да чиниш ако не можеш са сигурношћу све да предвидиш. И тад је могуће отклонити непознато тако што га заоденеш у нешто што ти је познато. На пример: потребно је да одеш у банку. Страх ти каже да ће ти се на путу до банке или у самој банци догодити нешто непријатно. Он ти не говори тачно о каквој непријатности се ради, само ти наговештава да ће бити непријатно. И пошто ти не знаш са сигурношћу шта ће се све догодити, ти почињеш да замишљаш у својој глави разне непријатне сценарије. Какву год конкретну непријатност да замислиш, понаособ она ће изгледати мање непријатна и страшна, јер је ограничена. Међутим твоја је машта неограничена. И у томе заправо и лежи сва сила страха. Стога када се нађеш у таквој ситуацији, треба да изабереш најгори од свих тих сценарија из своје маште и кажеш себи: “Чак и ако ми се догоди то и то, преживећу. Шта све нисам до сад преживела, преживећу и то.” Кад се помириш са таквим најстрашнијим сценаријом, бићеш сасвим сигурна да оно што ће се заиста догодити, како год да се догоди, може бити само боље од тог најцрњег сценарија који си у стању да замислиш. Тако ћеш савладати свој страх и скупићеш храброст да ипак урадиш оно чему се страх у теби противи. Кад то урадиш, задаћеш свом страху ударац. Страх ће од тог ударца ослабити и његов следећи напад ће ти бити још лакше да савладаш.

Кад је реч о страху од људских подсмеха, имај у виду да подсмех постоји само у твом уму. Реално постоје само људи који се смеју и то је оно што можеш да видиш својим очима. Но, да ли се они теби подсмевају или ти се радују то су само твоја тумачења њихових поступака. Оно што реално видиш су само осмеси на људским лицима. Све друго је само ствар тумачења. Мало дете на пример не може да разликује када му се неко подсмева, па ће и на подсмешљивце гледати са радошћу као на неке добронамерне и пријатне особе. Тако и ти гледај са детињом безазленошћу на лица људи који се осмехују. Немој их одмах тумачити као подсмех и као нешто што је уперено против тебе. Боље помисли како ти се ти људи радују и своју радост што те виде, показују осмехом. Шта ако се у томе и превариш? Шта ће се то страшно догодити ако ти се неко подсмева, а ти његов подсмех протумачиш као радост што те види? Од тога ти неће ни длака с главе спасти. Никакве трагичне последице по тебе таква “грешка” неће имати. Али ако нечији пријатељски и радостан осмех погрешно протумачиш као подсмех, од тога ћеш имати штете. Стога, кад већ није могуће са сигурношћу знати шта је у другом човеку, онда је боље ако замишљаш нешто лепо и племенито, него ли ако замишљаш нешто ружно.

Шта ако ти се неко и подсмева, ако те презире и ако покушава да те унизи. Знај да ма колико се трудио такав човек никако не може тебе да унизи или обрука. Свако од нас може само самог себе да унизи и обрука. Ако неко о теби говори ружне речи, и ако је то што говори истина, онда је то добро за тебе, јер трпљењем таквог јавног прекора, у овом животу, избављаш се од таквог прекора на страшном суду. Ако ли пак то што говори, није истина, онда ће трезвени, мудри и опрезни људи, одбацити такве оптужбе, и може бити да ће те због тога што те лажно оптужују још више ценити. Можда ће бити и лакомислених, плитких људи који ће од прве поверовати у све оно рђаво што се о теби говори. Но зашто би се ти бринула о томе шта такви људи мисле? Мишљења таквих људи су неминовно нестабилна и превртљива, те се не вреди око тога посебно бринути. Старај се дакле да у свему имаш мирну савест пред Богом, тј да не чиниш ништа што би Бога ожалостило, и кад Бога не жалостиш, онда се ни мало немој бринути о томе шта ће људи говорити или мислити о теби.

Многи глумци облаче на себе необичне костиме, стављају перике, шминкају лице, заузимају неуобичајене позе и праве неочекиване покрете како би измамили осмех од посматрача. Често се од њих захтева доста труда и вештине и они проводе сате и сате увежбавајући се. Из онога што си написала, рекао бих да ти имаш природан таленат за тако нешто. Ти изазиваш смех и без много напора. Зашто би на то одмах гледала као на неко своје проклетство. Зашто у томе не би видела дар Божији? Ето неки људи се силно труде да постигну исти ефекат, а теби то долази спонтатно. Ако тако поставиш ствари, онда ти неће тешко падати осмеси које примећујеш код људи са којима се сусрећеш. Ако излазећи на улицу, постављаш себи за циљ да ти се нико не насмеје, а с обзиром на твоје досадашње страхове, највероватније је да у томе нећеш успети и да ће ти се бар неко насмејати. Међутим, ти можеш да себи поставиш и другачији циљ. Излазећи из куће, кажи у себи: “Хоћу ли успети данас да насмејем бар десет људи?” И кад изађеш с таквим мислима, готово је сигурно да нећеш наићи на десет људи који ће ти се смејати. А и они који ти се буду смејали, неће ти већ бити проблем, јер ћеш на сваког од њих гледати као на корак ка остварењу свог циља. А ако ипак не успеш да насмејеш десет људи, тај неуспех, верујем неће ти пасти тешко.

Пишеш како ти се чини да ђаво намерно изазива смех куда ти прођеш. То је врло вероватно. Када демони примете код тебе какву слабу тачку, онда они упорно настоје да ти задају ударац баш у ту слабу тачку. Ако су те оценили као особу која се плаши људских подсмеха, врло је вероватно да ће намерно подстицати људе на смех куд год да се окренеш. Најчешће тај смех неће имати никакве везе с тобом, али чињеница да се ти због тога снуждиш и смутиш, подстиче их да још више то чине. Ако те виде да се ти више не смућујеш због смеха међу људима, онда ће потражити неки други начин да те нападну. Но, све док виде да ова врста напада код тебе изазива смућење, они неће имати потребе да мењају тактику и смех ће те пратити свуда.

Зато ти и предлажем да на тај смех увек гледаш као на нешто позитивно и добро, и да себи постављаш за циљ да изазовеш што је могуће више осмеха. Ако се будеш држала таквог погледа на ствар, више ти осмеси људи неће бити проблем и нећеш се због тога смућивати.

Питаш се да ли си ти у већој мери обузета гордошћу кад ти се овако нешто дешава. Наравно, сујета је скопчана с гордошћу. Но мени се више чини да је код тебе нешто друго у питању. Ти си можда још у детињству почела да погрешно препознајеш осмех као подсмех. Таква грешка ти је изазивала у души бол чешће него што би било уобичајено. Тако си ти у односу на друге људе доживела сразмерно више подсмеха јер си поред стварних подсмеха и многе осмехе доживела као подсмехе. То те је доводило до још веће повређености. А повређеност је доводила до тога да још теже подносиш подсмехе. И тако се то код тебе временом развијало у погрешном правцу. Што си више виђала смеха, то си више била и склона да поверујеш да се ради о подсмеху. Што си тако више подсмеха доживљавала, то си постајала све осетљивија и све ти је то више сметало, тако да се у теби зачео страх од подсмеха. Затим си том страху попуштала и покушавала да избегнеш борбу с њим и он је растао. Да би из такве ситуације изашла, неопходно је и да водиш истовремено борбу са страхом како сам ти већ рекао, а потребно је и да порадиш на томе да свој инструмент за мерење смеха преподесиш јер он тренутно многе осмехе погрешно рачуна као подсмехе.

Било би сасвим немогуће да забраниш свим људима да се смеју кад им је нешто смешно. Оно што можеш да предузмеш то је да измениш начин на који гледаш на тај смех. Готово сваки смех који видиш или чујеш, ти сада доживљаваш као ружан и злонамеран подсмех упућен теби. Стога ти саветујем да употребиш сву своју машту и да сваки смех на који наиђеш представиш себи као нешто позитивно, нешто племенито и лепо. Не обраћај пажњу на помисли које би ти говориле да ћеш испасти глупа ако ти се неко заиста подсмева а ти о томе мислиш као о нечем лепом. По свему судећи ти си стекла навику да чешће погрешно процењујеш у супротном смеру, тј многе добронамерне и безазлене осмехе процењујеш као ружне подсмехе. Да би се исправила мораш сада себе приморавати неко време да правиш можда погрешне процене у супротном смеру, тј да понеки злобни подсмех, окарактеришеш као добронамеран и безазлен. Подсмевање људи није опасно по тебе. Међутим, у твојој садашњој сиутацији где ти избегаваш изласке међу људе избегаваш из страха да ти се неко од њих не подсмехне, демони ти се непрестано подсмевају и ругају. То већ представља за тебе реалну опасност. Стога радије изабери да ти се људи подсмевају, а да посрамиш демоне, него ли да избегнеш подсмехе људи а пружаш демонима шансу да ти се наругају.

Замишљај у себи да си глумица која игра улогу неке смешне жене и да је твој задатак да што више насмејеш публику. Наоружана таквим мислима, слободно излази из куће и обављај све своје послове и немој никада одустајати због страха да ће ти се неко подсмехнути. Ако видиш да ти се неко смеје, кажи себи: “Не смеје се мени, него се смеје смешној жени чију улогу ја само глумим”. Тако ћеш победити свој страх и ослободити се вишка сујете преко које те сада демони држе свезану и спутану. Тако ћеш посрамити демоне и поново задобити изгубљену слободу. Знај и ово: нико те не може спречити да овако поступаш, и нико те не може натерати да тако поступаш, ако то не желиш. Верујем да ћеш ако будеш овако поступала, за кратко време ослободити се страха и своје несигурности. Господ нека ти буде помоћник у овој борби.

Повезане вести