ПЕТАК, 12. 2. 2021 - 15:26

Извор: ТВ Храм

Духовник - Расправљање о вери са неверницима

ПИТАЊЕ ЗА ДУХОВНИКА: Помаже Бог. Занима ме како се поставити када неко од људи каже да не вјерује у Бога и Господа Исуса Христа, у вјечан живот, да се душа приликом упокојења враћа свом Творцу, да тијело иде у земљу?

Да није за нас људе крај свијета само кад умремо овде и то је то, нема више живота осим овог на земљи. Па кад се неко руга Богу, Светитељима, слави, Литургији, свештеним лицима итд? Да ли тад треба свим снагама одбранити и појаснити тим људима да су у заблуди и рећи им све што знамо? Или пак шутити и молити се Богу да им Он отвори духовни вид, да спознају многе ствари небеске и земаљске? Јер негдје сам читала да ми можемо над нашим ближњима дубити над главом и говорити им о Богу и вјери а то њима ништа не значи. С друге стране ако шутимо кад неко говори лоше о Богу и вјери, да ли то значи да нисмо прави хришћани, него кукавице? Јер многи наши светитељи су пострадали на тај начин, бранећи цркву, вјеру, православље итд. Свако добро од Господа Бога.

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Већ више пута сам до сада писао о томе да исправност наших дела углавном зависи од исправности наших унутарњих мотива из којих су та дела учињена. Ако због страха не кажеш ништа, у таквим ситуацијама, онда вероватно грешиш, јер попушташ свом страху. Ако ли говориш са жељом да истакнеш саму себе као паметну и начитану, опет чиниш грех, јер подилазиш својој сујети. Грех у таквој ситуацији може бити и говорити и ћутати. Исто тако, добро дело  може бити и говорити и прећутати.

Најчешће у себи имамо више различитих мотива и наша осећања су често помешана. Некад осећаш у себи и добре мотиве који те наводе да одговориш, и добре мотиве који те наводе да прећутиш, и рђаве мотиве који те наводе да говориш и рђаве мотиве који те наводе да прећутиш. Стога је неопходно да се запиташ који од тих мотива у твојој души преовладава. Који је онај мотив који те најчешће наведе да погрешиш. Поведи борбу најпре с тим мотивом.

На пример ако си страшљива и ако ти је уопште тешко да изнесеш свој став пред људима, чак и онда када се не ради о питањима вере, онда би добро било да себе натераш да искажеш свој став кад год се пружа прилика. Јер тако чинећи, превазићи ћеш своју страшљивост. Пази у том случају на себе и своје мотиве да се случајно у теби не развије неки подједнако грешан мотив, али који би те наговарао супротно од страшљивости. Натерај себе да кажеш своје мишљење, али се старај да се при том не правиш важна својом мудрошћу.

Ако је у теби најјачи неки други грешни мотив, онда се старај да учиниш супротно од онога на шта те тај мотив наводи.

У сваком случају, ако се решиш да нешто кажеш о својој вери, пази да се не упустиш у било какву препирку. Држи се онога да је паметним људима  је довољно рећи једном. Ако си већ јасно исказала свој став, а неко се том ставу противи, пусти га нека се и даље противи. Немој инсистирати на томе да си ти у праву. Свети Василије велики је говорио да је наша дужност да своју веру сведочимо пред људима, али нам није дужност да људе уверимо да смо у праву. То је њихова дужност да се увере на основу нашег сведочанства. Стога ако своју веру исправно посведочиш пред људима, на њима је да се на основу твог сведочанства увере. Онима који желе да нађу пут до Бога, такво сведочанство ће бити довољно. Онима који се опиру истини, никакве речи ни аргументи неће бити довољни. Стога се за њих у себи помоли Богу да их Он некако уразуми и призове себи, а ти више не покушавај.

Ако су твоји унутарњи мотиви уједначени и ни један од њих се не чини да је доминантан, онда се упитај какве би биле последице ако нешто кажеш, а какве ако прећутиш. Па изабери оно што ти се у конкретној ситуацији чини боље.

Такође је добро да себе упиташ у чему се састоји твоја одговорност пред Богом у датој ситуацији. На пример, ако си ти учитељица, а неки твоји  ученици хуле на Бога или се подсмевају Светињама, ти си одговорна за њихово васпитање, па самим тим имаш и већа права (али и обавезу) да им нешто кажеш. Ако се налазиш на неком јавном месту, и неки људи теби непознати говоре тако нешто, ниси одговорна за њихово понашање, па самим тим и нема много смисла да се упушташ у разговор.

Слушао сам од патријарха Павла како му се једном догодило на некој аутобуској станици још док је био рашко-призренски епископ, да је неки албанац видевши га у мантији, почео да га провоцира хулећи и ружећи Бога. Патријарх Павле нам је објашњавао: “Ако бих га закрстио руком, или ако бих му ма шта одговорио, он би вероватно наставио још горе да хули.” Стога је на крају одлучио да се само у себи помоли Богу за тог несретника и да га погледом закрсти. Патријарх Павле, наравно није био страшљив да изнесе свој став, а могао је своје ставове бранити тако да  ни непријатељи нису могли да нађу ману његовим аргументима. Стога је у таквој ситуацији могао мирно да прећути и да то његово ћутање не буде окарактерисано као да се постидео Христа пред људима. Он је читавим својим животом сведочио да верује и да се не стиди своје вере у Христа.

Тако и ти размишљај у сличним ситуацијама. Буди спремна да у критичној ситуацији своју веру посведочиш, макар због тога и пострадала. Али ако ситуација није тако критична, онда изабери онакву реакцију каква ће имати најбоље последице и по тебе и по оне у твојој околини. Ако у теби доминира неки рђав мотив, онда би поступање по наговору тог мотива, било рђаво за тебе. Стога би у таквим ситуацијама ваљало да се определиш насупрот оног рђавог мотива који у теби доминира. Ако су у теби рђави мотиви прилично уједначени, те нема ни једног међу њима који би суверено доминирао, онда више пажње обрати на то шта ће бити корисније за људе у твојој околини, па изабери оно што би било боље за њих. Јер у том случају себи нећеш наудити било да говориш, било да оћутиш.

Ако неко намерно пред тобом хули и исмева оно што ти сматраш за светињу, и ако се та особа назива твојим пријатељем, онда лепо замоли да то више не ради. Ако те не послуша, боље прекини такво пријатељство и удаљи се. Ако је то неко кога не познајеш, те не мораш да проводиш време у његовој близини, удаљи се. Лепо васпитани људи, неће тако нешто чинити чак и ако сами не деле твоју веру. Такви људи ће из поштовања према теби, престати да пред тобом хуле и исмевају светиње ако их замолиш. Ако су неваспитани, или непријатељски расположени према теби, онда се удаљи из њихове близине. Ако су то људи који те воле, и ако не хуле и не исмевају светињу, него те само задиркују својим неверјем, онда игнориши таква задиркивања. Јер што више пажње придајеш таквим задиркивањима, тим ће више да те задиркују. Пусти њих нека верују у шта год хоће, ти се у себи држи своје вере, и не упуштај се у препирке. Кад те неко лепо замоли да чује твоје мишљење, онда кажи онако како верујеш.

Чак и Христос, који је свакоме који би му се обратио за помоћ, радо помагао, није хтео сваком да одговори на свако питање и провокацију. Тако, кад су га фарисеји питали: “Кажи нам каквом влашћу ово чиниш? Или ко је тај који ти даде ту власт?”, Христос није директно одговорио, премда је одговор знао. Одговорио им је против питањем. Јер је видео да њих његов одговор не занима да би нешто научили, него су тражили у његовим речима нешто за шта би га осудили.

Тако дакле, ако ти се понуди могућност да се домогнеш каквог богатства или положаја или било какве угодности, а да се заузврат одрекнеш Христа и своје вере или да се изјасниш да верујеш у нешто у шта не верујеш, или да се изјасниш да не верујеш у оно у шта верујеш; онда у таквој ситуацији буди спремна не само да презреш све те угодности које ти се нуде, него буди спремна и да пострадаш радије него ли да се одрекнеш своје вере у Христа. Но, ако се само у твом присуству води некакав разговор на ту тему, онда радије преиспитај о каквим се ту питањима ради и са каквим циљем су постављена. Ако је у питању озбиљна дискусија, разложна и пристојна, и ако су учесници у дискусији заиста жељни да дођу до истине, онда говори искрено и отворено. Ако је тај разговор тек онако, да се убије време или ради каквог задиркивања, онда се боље немој упецати у такав разговор.

Повезане вести

Одговор духовника