НЕДЕЉА, 4. 8. 2019 - 11:14

Извор: ТВ Храм

Патријарх Павле - код љубави

Ми, савременици Патријарха Павла, знамо какав је био његов став о Косову и Метохији, то није била тајна. О томе је сувишно полемисати. Али овај феномен данашњице - дрзнути се и постати тиразно "велики" је нешто што је обележило век у коме живимо, што ће, надам се нестати, и од чега ће се генерације које долазе, дај Боже, стидети

Промо
Блаженопочивши Патријарх српски Павле

Пише: Радмила Кнежевић

Живимо у банализованом добу, сведоци смо скрнављења духовних вредности у пламену зле ватре која прождире све сто је свето, ватре које се од марта 2004.године, очигледно, није угасила и зауставила већ се назалост, распламсава у нама самима. Боримо се донкихотовски за мир у души, за останак и опстанак на оној грани дрвета познања где су нам корени. Да нас ветрењаче глобализма не одувају...јер то је циљ; изместити човека географски, без памћења о пореклу и изместити човека из човека. Дозволити да се уселе у наша обићна срца демони свих димензија. Боримо се, свакога дана, на сваком месту, свако на свој начин, колико може и уме.

Познајем пуно честитих и дивних људи којима је најузвишенија ствар живети мирно и у љубави. Немају амбицију да буду материјалистицки видљиви, транспарентни, таблоидни. Једноставно, раде свој посао, брину о породици и људима око себе и чине свакодневна добра дела: залију цвеће, запале свећу,помогну старици која носи цегер, пољубе децу, загрле вољену особу, помилују пса, измаме осмех причајуци некоме своју догодовштину...и гле, срећни су. Јер мало је као сто знамо увек велико. Живе онако како је живео наш патријарх - скромно и ненаметљиво, али обасјани изунутра.

Живот Патријарха Павла је наш путоказ, наше савремено светосавље, наш вид у овој моралној магли. Благослов сто смо га имали и што га још увек имамо.Благослов који нас чува и захваљујући коме ћемо моћи да опстанемо. Код љубави.

А шта ми радимо? Шегачимо се и клемберимо, ругамо и унижавамо све и свакога, јер смо тако „кул“ да нам је све смешно, да се са свиме спрдамо, да све схватамо олако и са ниподаштавањем, да обешчашћујемо и све спуштамо на меру људског дна. Усуђујемо се да провлачимо кроз наше приземне контексте и поступке сваку иоле светлост која је остала, а Патријарх Павле је највећа од њих.

Прво она туга од споменика, сад таблоидна прозивка...шта је следеће?

Но, сетимо се како је сам блазенопоцивси говорио: " Понижавати ме може ко хоће али да ме понизи то може само један, а тај један сам ја."

Као народ, научићемо да не понижавамо себе онда када нам најпре постане јасно да треба да устанемо и прекрстимо се док изговарамо име Патријарха Павла....после можемо даље...

Повезане вести

Писана реч