ЧЕТВРТАК, 10. 1. 2019 - 08:48

Извор: pravoslavie.ru

Неужурбани часови манастирског живота

Свето-Ваведњски Острвски манастир

pravoslavie.ruСвето-Ваведњски Острвски манастир

Ове године се навршава четврт века од када је почео да се обнавља Острвски манастир Ваведења Пресвете Богородице, у Александровској епархији. Манастир се налази на необичном месту – на острву, окруженом огромним језером. Почетком XVIII века, на острво су стигли два монаха, који су положили темеље монашког деловања. Светитељ Јован Златоусти је манастире називао ”острвима љубави према Господу”. Ваведењски острвски манастир ту метафору оваплоћује у реалност, већ више од триста година.

Сада је језеро замрзнуто и стоји. На путу до острва срели смо на два морнара. Према њиховом признању, имали су лош дан. Али, локални житељи – поред се налази село Ваведењско – говоре да је језеро (које се некада називало Вјатское, а сада се чешће назива Ваведењско) препуно рибом. Снег је све покрио, доносећи са собом чистоту, и свежину. Као у легенди о граду Китежу, између снежне магле издиже се манастирски храм – човек би помислио да је то привиђење. Али, до обитељи воде два моста. Метални, који пружа више наде, тек недавно је постављен. Пре је само дрвени мост, много мањи по својим размерама, повезивао манастир и, како овде то називају, ”матицу”. Тај мост је био једини пут и за транспорт средстава, и за ходочаснике. Када се манастир поново рађао из пепела, преко тог моста је народ ручно преносио материјал, а зими су често санке притицале у помоћ. Требало је уложити много труда, како би нестали запуштеност, дух безнађа и равнодушност. Пре обнове манастира, манастирска здања су била у употреби од стране колоније за младе деликвенте. Неко време су женски манастир и колонија морали да постоје паралелно; једне су јуриле на рад уз јаке звуке музике, а сестре су тихо ишле на молитву. По Божијем Промислу, крај овакве синтезе био је када се срушио исти онај дрвени мост. Колонију су пребацили на друго место.

pravoslavie.ru
Свето-Ваведњски Острвски манастир

И све је дошло на своје место. Прво је Ваведењски Острвски манастир био подворје Муромског Свето-Тројицког Новодевичјег манастира, да би после добио статус самосталног манастира. Овде је почео препород заборављеног, како се некоме чинило – заувек, другог живота; за већину сестара нешто врло далеко до оног живота којим су оне живеле и у којем су биле васпитаване. Младе сестре су училе од старијих. А старије су, према свему судећи, ту манастирску школу у свој својој реалности, познале у Рижском Свето-Тројицком манастиру. Тамо се подвизавала садашња игуманија Февронија (Маратканова), које је постала градитељ Острвске обитељи. У Свето-Тројицком манастиру она је научила занат веза и савршено га савладала. Тако се и провукла нит традиције: сада је Ваведењски Острвски манастир познат по својим ручним занатима. Али самој игуманији, за тај ручни рад, поред мноштва обавеза не остаје много времена…

Шетамо мостићем и разговарамо са монахињом Вером – екононом обитељи.

− Монашка традиција састоји се из строгог послушања. Наравно, на првом месту је устав, богослужбени живот манастира, келијско правило. Али, постоје још нека неписана правила, и она су такође врло важна. Мати нам све време понавља: ”Код нас у Риги је било тако”. Она је у наш живот унела своје искуство. И многе игуманије, које је одгајио Свето-Тројицки манастир, настављају ту традицију. На пример, за трпезом: сестре су имале традиционални мени, од којег нису никада одступале. Матушка је говорила: “Нисмо гледале у календар који је дан у недељи. Гледале смо шта је данас на трпези. Ако су грашак и хељда – значи среда”. Такав устав се није мењао деценијама. Да ли је то важно или не? Оне које имају искуство, сматрају да је важно: доследно поштовање установљеног правила.

– Да ли манастир може да утеши?

– Утеха је оно што је ”одозго”. Чак је у древним монашким уставима записано: на излазу из трпезарије, келејник је давао братији утеху у виду смокве. Нешто сасвим обично, свакдоневно. Али, ако бисмо сваки дан јели оно што желимо – како бисмо направили себи празник?

pravoslavie.ru
Рад монахиња Свето-Ваведњског Острвског манастира

Празник овде сестре сами праве. Много се труде око тога. И манастир са својим вредним сестрама, представља широко поље за креативност. Већ је било речено да се сестре баве ручним радом. Уче и девојчице – у дому који је направљен пре десет година, живи четрдесет и пет девојица. Све имају тешке судбине. Већина њих живи овде док родитељи, најчешће мајке, покушавају да реше тешке животне ситуације; неке мајке живе заједно са кћеркама. На копну су изграђени корпуси, и живот девојчица је добро уређен. Манастир им је такође део дома, где се оне не само васпитавају и где уче, него их и воле и верују им.

– Током свог пребивања овде, девојчице треба да савладају неки занат – говори мати Февронија.

Практично се све девојчице баве неким ручним радом. Њихови радови су представљени на импровизованој изложби у трпезарији за ходочаснике. Помажу сестрама у сређивању манастира, раде у кухињи. Манастир производи разне врсте пецива и слаткиша. То су врло укусни производи, правог – манастирског – квалитета. Неке од девојчица су се већ определиле за професију, и у будућности виде себе као посластичаре. Пред Божић, као и пред сваки други велики празник, овде сви постају веома мистични – смишљају нешто чудесно. Већ другу годину за редом, сви заједно праве велику кућу од прјаника. То је врло тежак посао. Као праве архитекте, прво праве макету будућег здања, по њој режу детаље од теста, богатог разноликим укусима – ове године ће кућа имати терасу и мале балконе. Затим делове куће стављају у праву, руску пећ. Све испечене детаље треба скупити, спојити, и празнично декорисати. Прозоре праве од комада карамеле, па подсећају на прaве драгуље.

pravoslavie.ru
Рад монахиња Свето-Ваведњског Острвског манастира

– Кућа од прјаника је јединствена, једна за све – говори мати Вера. Мати Вера је више од четврт века у манастиру. Дошла је овде право из школске клупе. Манастир ју је научио свему, а најважније – послушању.

– Пошто су изгубили послушање, наши прародитељи су испали из раја. Оглушили су се. У монашком животу умеће слушати и испуњавати се обнављало. Оно је много важно. Питање је како ти радиш, како чујеш. Верујеш онима који ти говоре, верујеш тим људима, идеш за њима, пратиш их у стопу. Прихваташ њихове одлуке као своје сопствене. Ако си све разумео, схватио, ти то као да радиш од себе. И радосно је, лако.

pravoslavie.ru
Свето-Ваведњски Острвски манастир

Тако лако су прихватили девојчице-кориснице дома. Оне као да су постале неко подсећање сестрама на детињство, деца са којима човек никада не може да остари. Свима су пуне руке посла, нико не седи докон. Ни девојчице не расту као принцезе. Њихов дан почиње од пола седам ујутру. Међу неизоставним обавезама је и растезање. Једном недељно им долази тренер у биатлону. Зими све девојчице скијају или клизају. ”За имунитет. Мати жели да се челичимо, и да се никада не разбољевамо” – објашњава нам ученица осмог разреда Ања. При томе, најважнија обавеза ученица је да добро уче. Педагози нам долазе из града Покрова, који се налази на четири километра од обитељи. Захваљујући добротворима, девојчице често иду на екскурзије, на одмор, и њихов живот је разнолики. Али, послушања у манастиру, помоћ у манастирским пословима је у одређеним данима обавезна.

Не тако давно, мати Февронија је обезбедила манастиру италијански апарат за производњу сладоледа, које се издваја својим посебним укусом. Праве га према посебној рецептури. Додају свеже, самлевене јагоде из своје баште, и млечни крем посебне производње (премда сладолед може бити и постан). При манастиру је активно и подворје у селу Матрењино, где се налази око 50 грла крупне рогате стоке. И девојцице воле да одлазе на подворје. Неке од њих, с обзиром да се навикну на рад са животињама, убрзо реше да постану ветеринари. Манастир сам себе обезбеђује млечним производима – сестре производе млечни крем, павлаку, неутрални, млади сир, и путер.

Једна од важних манастирских делатности је и производња хлеба. Праве га од неколико врста, а сада су почели да производе и бесквасни, који је много здравији. Технологију врења сестрама су открили сабрати Савино-Сторожевског ставропигијалног мушког манастира.

Место на коме се налази манастир учинило нам се чудесно. Било је у њему нешто тајновито и прелепо. Тишина и мир су поражавали подједнако као и искрена и природна једноставност у опхођењу сестара и девојчица према ходочасницима. Оне су увек раде да све покажу и објасне.

pravoslavie.ru
Свето-Ваведњски Острвски манастир

Припреме за Божићне празнике су у јеку. Млађе, наравно, добијају поклоне. На састанку савета одлучено је да ће поклон старијих девојчица бити полијелеј за храм. Нико не остаје ускраћен за радост у храму. Тим пре, овде је тајна празника једноставна – свако направи нешто својим рукама. На пример, сашије за пријатељицу чудесну кецељу, јединствену на свету. Све је једноставно. Мада је у манастиру много проблема, и мати о њима говори отворено. Са Божијем помоћу они се постепено решавају.

Сестре су нам испричале како у почетку препорода обитељи, деведесетих година прошлог века, пред Божић није било ништа од новца. Нису имале чак ни да приуште празничну трпезу. Сестре су се молиле. И Господ је послао до врата обитељи корпе са воћем и нешто новца. Добротвори су остали непознати, сестре су нашле само имена за молитву.

– Рождество Господа је велики догађај, и припрема за њега увек је праћена искушењима – причала нам је мати Вера. – У Божићном посту искушења би постајала јача, него у Великом. Чини ми се да враг бесни више јер се Христос рађа…

Када неко својим бићем пребива у црквеном животу, јасније осећа и природу, и лепоту, и тишину, и мирисе. Једном смо чак о томе размишљале: сваки празник има неки свој мирис. Може се рећи на шта миришу Божић и Богојављење.

– На шта?

– Божић, наравно, мирише на јелке, на шуму. А Богојављење на свежину. Имамо крстионицу и пуно воде. Мирис ледене воде – то се не може пренети. Богојављење мирише на чистоћу. И у ваздуху је чисто-чисто… Слава Богу, живимо на таквом месту, до нас не допиру звуци хаоса, метежа, наглашених емоција. Овде је све на свом месту – човек само треба да удише, ослушкује и преноси другоме онако како може. Неко има дар говорништва – баћушке проповедају, и доносе до верника смисао празника. А жене – бригом, украсима…

pravoslavie.ru
Свето-Ваведњски Острвски манастир

Један дан проведен на оству-манастиру донео је много невероватних утисака. Ложили смо праву пећ, на наше очи су пекли хлеб, учили нас како да правимо прјанике, да певамо божићне песме…Вежбали: ускоро ће девојчице да одиграју за госте манастира божићну представу. Неужурбани часови манастирског живота ће дуго остати у нашем сећању.

Фото: аутор, Владимир Ходаков и из манастирског архива

Јулија Стихарева
Са руског Ива Бендеља

Синодальный отдел по монастырям и монашеству Русской Православной Церкви

Повезане вести

Писана реч