Преподобни Исакије Далматски
Преподобни Исакије исповедник. У време цара Валента би велико гоњење Православља од стране аријана, које и сам цар помагаше. Чувши за ово гоњење, Исакије, пустињак негде на Истоку, остави пустињу и дође у Цариград да храбри правоверне и да изобличава јеретике. Баш у то време пође цар Валент с војском на север против Гота, који се од Дунава спуштаху ка Тракији. Исакије изађе пред цара и рече му: "Царе, отвори цркве правоверним, и Бог ће благословити пут твој!" Но цар се оглуши о старца и продужи пут свој. Сутрадан опет истрча Исакије пред цара и опет му понови опомену своју, и умало цар не послуша старца, да га у том не спречи неки његов саветник припадник Аријеве јереси. Трећи дан истрча Исакије пред цара, ухвати коња царевог за узду и мољаше цара, да да слободу Цркви Божјој, и прећаше казном Божјом, ако се успротиви молби његовој. Разјарен цар нареди те старца бацише у неку пропаст од блата и трња. Но ангела три јавише се и извукоше старца из пропасти. Четврти дан изађе Исакије пред цара и прорече му грозну смрт, ако не да слободу православним: "Говорим ти, царе, одвешћеш војску на варваре, но нећеш одолети варварима, побећи ћеш испред њих, али ћеш бити ухваћен и жив сажежен". Тако се све и зби. Варвари исекоше грчку војску као траву, а цар побеже са оним својим саветником, аријанцем, и сакри се у једну кошару. Варвари стигоше на то место, и сазнавши где је цар, опколише кошару, и запалише је, и изгори цар Валент са саветником својим. Потом се зацари цар Теодосије Велики, који чу за Исакија и његово испуњено пророчанство. Призва га цар к себи и поклони му се. Пошто се мир зацари у Цркви, и аријанци бејаху прогнани, хтеде се Исакије вратити у своју пустињу, али би умољен те оста у Цариграду. Неки велможа Сатурнин сагради му обитељ где се старац до смрти подвизаваше, чинећи многа чудеса. Обитељ се напуни монасима и постаде великим манастиром. Пред смрт Исакије одреди за игумана Далмата, ученика свога, по коме се та обитељ доцније и назва далматска. И пресели се богоугодни старац Исакије око 383. године у вечност, да се наслађује гледањем лица Божјег.
Тропар (глас 8):
У теби се, оче, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следио Христа. Делима си учио презирати тело,
желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Свети Исакије, радује се дух твој.
Света Макрина
Баба светог Василија Великог. Беше дивна по уму и благочешћу своме. Ученица светог Григорија Неокесаријског чудотворца. У време Диоклецијана напустила дом свој, и са својим мужем, Василијем, крила се по шумама и пустињама. Њихово имање буде конфисковано, но они нису за тим жалили. Лишени свега осим љубави према Богу они се настане у једној прастарој шуми, где проведу седам година. По Божјем Промислу козе су се спуштале с планине и давале се њима, и тако су се хранили. Скончали су обоје мирно у IV веку после премногих страдања за веру Христову.
Исакије ко пророк Илија
Врлином се слично сунцу сија,
Цара моли, цару прети зломе,
Што пркоси Богу великоме:
— O мој царе, на кога си усто
Царство твоје остануће пусто,
Што ратујеш са свевишњим Богом,
Прах и пeп'o под Његовом ногом!
C војском ходиш на љуте варваре
У своју се силу надаш, царе!
Сила твоја слична малом мраву,
Ko je c Богом, има силу праву.
У два рата кренула ти нога:
Против људи и противу Бога.
Све ћеш лако са људима бедним.
Ал' мири сe c Богом непобедним.
Јерес бацај, Православље држи,
Јер ћe огањ љути да те спржи.
Огањ овде и огањ онамо.
Оба света изгубићеш срамно.
Цар не слуша свету опомену,
У рат пође, Бога не спомену.
У рат пође, из рата не дође —
Ко зли мирис Валент би и прође,
A Бог Цркву своју ослободи,
Исакије Раја се сподоби.
РАСУЂИВАЊЕ
Реч Божја је храна за душу. Реч Божја је и сила и светлост за душу. Ко чита реч Божју, тај даје души својој храну, силу и светлост. Ко год може, тај треба да чита реч Божју у Светоме Писму, a ко то не може, тај треба да слуша онога што чита. Сви светитељи истицали су корист од читања Светога Писма. Св. Серафим Саровски говори: „Душу треба снабдевати словом Божјим, јер је слово Божје, како вели Григорије Богослов, хлеб ангелски, којим се храни душа, гладна Бога. Но више свега треба читати Нови Завет и Псалтир. Од овога долази просвећивање разума... Врло је корисно читати слово Божје у самоћи, и прочитати сву Библију c разумевањем. За једно такво упражњење, изван других добрих дела, Господ даје човеку милост Своју и испуњава га даром разумевања. Када човек снабде душу своју словом Божјим, тада се испуњава разумевањем шта је добро a шта зло.”
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни свештенства и то:
1. како та благодат освећује, просвећује и оспособљава човека за дужност пастирску и учитељску,
2. како она омогућава и опуномоћава свештеника за свршавање осталих тајни.
БЕСЕДА
о тајни рукоположења
И они помоливши се Богу метнуше руке на њих (Дела Ап. 6, 6)
Полагањем руку својих на изабране верне, апостоли су посвећивали епископе, свештенике и ђаконе. Из овога се види да хришћанска вера није само учење него и сила. Није довољно само знати, него треба и силу имати. И није довољно само од људи изабран бити, него треба и од Бога потврђен бити. Да није потребна сила за свештеничко звање, не би потребно било ни полагање руку, него само учење из уста у уши. Полагање руку пак означава предавање права и низвођење силе на избранога. А сила је у благодати Божјој, која утврђује човека, освећујући га и просвећујући. Управо благодат је Божја та која учи, води, пастирствује, и тајнама крепи стадо Христово. Свештеник је сасуд те неисказиве, страшне и сведовољне силе благодатне. Благо оном свештенику који разуме, какве је драгоцености он постао ризница! Благо њему, ако га страх Божји не остави дан и ноћ до последњег издисаја! На земљи нема ни веће части ни веће одговорности од звања и службе свештеничке. Полагањем руку од стране епископа свештеник је дошао у везу са небесним вечним извором благодати и са влашћу апостолском. Он је тиме постао друг у благодати и саслужитељ свих православих свештеника од времена апостолског до данас: са великим јерарсима, са безбројним светитељима, исповедницима, чудотворцима, подвижницима и мученицима. Њега благоукрашава њихово достојанство, но њега бремени њихова заслуга, њихов пример, њихов укор.
О браћо моја, велика је и превелика служба пастира над словесним стадом Христовим, Он је дужан за све молити се Богу, но и сви верни дужни су молити се Богу за њега.
О Господе, Врховни Архијереје, подржи свештенике православне благодаћу Духа Твог Светога у снази, у мудрости, у чистоти, у ревности, у кротости, у свакој апостолској врлини. Теби слава и хвала вавек. Амин.