НЕДЕЉА, 23. 6. 2019 - 09:53

Аутор: Никола Станковић

"СРПСКИ ДУХ ОТПОРА": Француски Фигаро о страдању Срба на Косову и Метохији од 1999 до данас (одабрани делови)

Угледни француски недељник Фигаро објавио је у свом броју од 14. јуна ове године опсежну репортажу о животу косовско-метохијских Срба у последњих двадесет година тзв. међународног мира. Иако се поводом двадесетогодишњице војне агресије на Србију у једном делу светских медија Косово и даље приказује као успешна прича, прослава у Приштини прошла је са прилично горким укусом.Осим већ познатих спонзора албанског сепаратизма од краја 90тих Била Клинтона и Медлин Олбрајт није било западних политичких лидера нити других значајнијих гостију. Косовско друштво је двадесет година након војне интервенције која је барем званично имала за циљ заустављање насиља и стварање услова за живот свих заједница у миру практично етнички чисто албанско друштво, које ЕУ, а посебно пет земаља Уније које нису признале самопроглашену независност, држи и даље на дистанци, без визне либерализације, док се о неком почетку преговора о уласку у ЕУ тешко може и говорити са катастрофалним рејтингом људских и верских права, корупцијом, повезаности политике и криминала. Косово је постало и једини део европског континента на коме су уништаване хришћанске цркве, у време мира, ван ратног сукоба. Уосталом погледајмо карактеристичне пасусе из текста специјалног извештача Фигароа Жан Луј Тремблеа и фотографа Оливије Кореа у поменутом тексту под називом: СРПСКИ ДУХ ОТПОРА.

ТВ Храм

Двадесет година након рата на Косову, 100.000 православних Срба још увек живи у овој покрајини бивше Југославије, која је 2008. године прогласила једнострану независност. То их чини изложеном мањином на територији коју насељава 2 милиона муслиманских Албанаца, чија влада их третира као грађане другог реда. Упркос свему, они се боре.
 
Од 1999. године, на овој светој земљи коју православни Срби сматрају својим „Јерусалимом“, уништено је 150 цркви, капела и манастира... „Имао сам двадесет година. Не дам никоме да каже да су то најлепше године“: овај чувени увод романа-памфлета Пола Низана, ,,Аден Арабија“, могао би послужити као мото сваког Србина који успева да (пре)живи на Косову. Пре две деценије, након 78 дана ваздушних напада међународне коалиције (укључујући и Француску), која је дејствовала без мандата ОУН-а, Београд је препустио своју покрајину коју ће албанска већина једнострано прогласити независном 2008. године. То је болна годишњица коју је косовска влада одлучила да прослави на свој начин, у најмању руку бруталан и директан. Дана 28. маја, полиција је водила операцију која је циљала север земље, махом насељен Србима. Пошто не признају легитимитет косовске државе, његови становници су пружили снажан отпор снагама реда: било је барикада, сукоба и пуцњева. Пет полицајаца је повређено, а тридесетак људи је приведено. Званично, циљ је био ,,разбијање мреже корупције и кријумчарења“. То ће засмејати било кога ко познаје Косово, имајући у виду да је оно стециште свих могућих превара и зла: од трговине белим робљем до крађе аутомобила преко опојних дрога, па чак и трговине људским органима! У сваком случају, то прилично делује као провокација, која се Београду није свидела и који је своје трупе ставио у стање приправности и послао блиндирану колону ка граници...

За двадесет година отишло 250.000

За 100.000 Срба који остају на Косову, хришћанску мањину коју је прогутало становништво од 95% муслиманских Албанаца (2 милиона људи), та епизода само је једна у низу перипетија у трагичној историји. Од 1999. године, 250.000 њихових сународника напустили су регион који је постао непријатељско окружење. Они који су остали, углавном најсиромашнији или најстарији, групишу се у енклаве, увек на удару изненадног насиља. Као у време погрома над Србима 2004. године: било је 19 мртвих, 600 рањених, 4.000 избеглих, а 35 богомоља је запаљено или опљачкано за мање од 24 сата! Разлог због ког се они непоколебљиво држе лежи у чињеници да је Косово и Метохија (тачан назив, Метохија, значи ,,манастирска земља“) колевка вере и културе Старе Србије. Томе сведочи 1.500 православних цркви, капела и манастира саграђених у Средњем веку, које неки сматрају правим малим драгуљима византијске архитектуре. Стога не чуди да су на врху листе косовских екстремиста.
 

Управо то је био случај 2004. године у Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену, последњем бастиону под полицијском заштитом и 24-часовним видео-надзором. Отац Андреј, који нас је примио у овом православном утврђењу, прича: ,,Нападачи су запалили зграду. Било је двоје мртвих. Али обновили смо је и данас имамо педесетак ученика, од 15 до 20 година. Смена генерација! Наиме, после пет година учења, служиће као свештеници на Косову, које је српски ,,Јерусалим“. И то је чињеница: у XВ веку, према попису из времена отоманске окупације, Албанци су били само 2% становништва ; данас их је 90%! То је просто и једноставно етничко чишћење на дуже стазе. И то се наравно погоршало после рата на Косову. Погледајте Призрен: било је 12.000 Срба пре 1999. године, а 2019. их је мање од 80 – рачунајући богословце!“.

Заиста, у српској четврти овог града на југу земље, где фасаде пуцају, кровови пропадају а плочници су поломљени, нема живе душе. Услед старости или здравствених тегоба, последњи становници су за парче хлеба продали своје поседе косовским промотерима који брже-боље желе да их претворе у хотеле или борделе. У сенци Синан-Пашине џамије (коју су Турци саградили 1615. од камења манастира Светих архангела), само богословија Светог Кирила и Методија, са шачицом младих дипломаца, представља отпор у граду од 175.000 становника. Давид против Голијата. А када се позив мујезина разлегне у 13 часова са свих призренских минарета, будући свештеници Косова и Метохије, попут крсташа без оклопа и мача, одговарају певушећи молитву пред оброк у трпезарији! У овом делу Балкана, који је био граница хришћанске Европе наспрам Високе порте, зна се која је вредност симбола...

По један свештеник у свакој цркви  

На исти менталитет и исту издржљивост наилазимо и у цркви Светог Саве у Јужној Митровици (албански етнички сектор, пошто је север српски), где отац Ненад живи са својом супругом и четири сина међу 100.000 Косовара! Последњи Мохиканац. Његовог претходника су 2004.  извукли француски падобранци Кфор-а (Косовске снаге, мултинационални контигент који је наручио НАТО, а одобрио ОУН као гарант мира). Светилиште које је доживело све могуће недаће. Иконе, статуе, олтар, предикаоница: све је нестало у диму. Гробље, на ком почивају духовници неколико генерација уназад, оскрнављено је: стогодишњи надгробни споменици су преврнути.
 
Одржати традицију по сваку цену, славити свеце и хероје, очувати средњовековну баштину : Срби тешку садашњост подносе угледајући се на богату прошлост.
 
Ова земља, предмет свакојаких похода, има вредност светиње: за њу су преци пролили своју крв и олупани. Када је дошао на ту функцију 2016, три месеца је чекао да му косовска електродистрибуција прикључи струју. Када се усуди да изађе ван Светог Саве, он одложи мантију и облачи цивилно одело. Иако паства не долази масовно, њему то није важно: ,,Сваке недеље, било верника или не, ја држим литургију. За Бога и за Србију. Треба сачувати наше цркве по сваку цену. У супротном ће бити рециклиране у џамије“.

Српска дијаспора, која не заборавља Косово и редовно га посећује (за свадбе или верске празнике), на истој је таласној дужини. Тако је и тенисер Новак Ђоковић манастиру Грачаница донирао 100.000 евра 2011. године. Циљ је омогућити Православној цркви да откупи суседну парцелу, како би се оформио један „безбедносни оквир“....

Наилазимо на потресан и језив призор: празне или спаљене куће, графити у славу УЧК (Ослободилачка војска Косова, терористичка, сепаратистичка и анти-српска организација коју је НАТО подржавао 1999. године) на зидићима и рушевинама. Слика умногоме подсећа на босанску кампању после разарајућег конфликта 1992-1995. године. 
 
За столом на тераси, симпатични особењак, Бранко Глигоријевић, пољопривредник, повртар и сточар, чека нас са флашом шљивовице, алкохолног пића од шљиве, која развезује језик и ослобађа душу. Његова прича начиње безброј пута поновљену и саслушану тужбалицу, а то су понижења и увреде које затвореници енклава доживљавају свакодневно: „Овде је 1999. године живело 50 српских породица. Евакуисане су под заштитом Кфор-а у лето 1999. Њих десетак (међу којима и моја) вратило се 2003. Од 70 кућа, 55 је срушено и опљачкано. Кохабитирамо са нашим косовским суседима, па куд пукло да пукло, али тешко је. Јер Шиптари (име којим Албанци сами себе називају, али га Срби користе погрдно, прим.аут) су као птице: крађа им је у крви! Трактори, стока, отровани пси: све трпимо. Нема сврхе подносити пријаве полицији: нас би одвели у 48-часовни притвор, пошто смо као Срби сумњиви. Онда се прилагођавамо: краве смо заменили свињама, нечистом животињом коју не дирају. Када треба ићи у Северну Митровицу у набавку или код лекара, организујемо конвоје од по три-четири возила, из страха од напада на путу. Делујемо као аутархија: све што се овде произведе, конзумира се на лицу места. У време жетве, пошто немамо потребни материјал због мањка средстава, међусобно позајмљујемо пољопровредну машину која обилази српске енклаве на Косову. Није важно, треба издржати по сваку цену: ми смо овде своји на своме!“  

Апартхејд? Дискриминација? Сегрегација? На другим местима, међународна заједница, увек спремна на одбрану људских права, не би се либила да овим појмовима означи Приштину. Ипак, осим Русије (иначе, џиновски портрет Владимира Путина изложен је у Северној Митровици, где га гледају као хероја), нико не брани Србе. Захваљујући некажњености, врло добро свесна одобравања САД-а и Европске уније, косовска влада врши све јачи притисак. Сукоб са Београдом је почео опорезивањем 100% производа увезених из Србије (што удвостручава цене на Косову, пре свега за лекове), наставио се укидањем границе између Албаније и Косова 1. јануара 2019, да би кулминирао одлуком о оснивању професионалне војске од 5.000 људи (под називом КСФ, Косово Сецуритy Форцес). Никаква утеха за косовске Србе, жртве одмеравања снага које не најављује ништа добро...

 

(1) Косово је признало 110 земаља (углавном западних) али не и Пекинг и Москва, што му забрањује улаз у Уједињене нације.
 
(2) Ова гнусна афера, у коју су умешани највиши лидери Косова, а жртве су „нестали“ Срби, била је предмет извештаја швајцарског сенатора Дика Мартија у Савету Европе, 2010. године.

(3) За 20 година, 150 верских објеката срављено је са земљом, опљачкано или оскрнављено. Истовремено, изграђено је 450 џамија. Већину финансира Саудијска Арабија или Емирати, и оне шире ислам вехабијске тенденције.

ЗАХВАЛНОСТ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ

Епархије рашко-призренска захвалила се уредницима Фигароа који су нашли воље и снаге да објаве овај текст и поред настојања политичких структура да се истина прикрије, храбром извештачу Жан Луј Тремблеу који је због овог текста добио бројне претње есктремних косовских Албанаца и посебно нашем драгом пријатељу и добротвору Арно Гујону, који несебично годинама помаже српски народ преко своје хуманитарне организације "Солидарност за Косово" и коме су управо због тога, супротно свим европским конвенцијама и стандардима, улазак на КиМ забраниле привремене косовске институције.

Повезане вести

Писана реч