УТОРАК, 8. 1. 2019 - 18:47

Извор: pravoslavie.ru

Наследност старчества: Валаам - Псковопечерски манастир

Овај чланак се базира на сећањима архимандрита Иполита, схиархимандрита Кенсорина (Фјодорова) и монахиње Марије (Стахович).

Архимандрит Иполит (Халин; 1928-2002) је Светогорац, један од великих стараца савремене Русије. У Псковопечерском манастиру се подвизавао укупно 12 година под руководством печерских и валаамских стараца.

Коришћене су фотографије из њихове личне архиве и дневничких забелешки валаамског старца схимонаха Николаја (Монахова). 

pravoslavie.ru
Архимандрит Иполит

Архимандрит Иполит (Халин) ступио је у Псковопечерску обитељ 1957. године. Код старца Симеона (Желнина), манастирског духовника, долазио је на исповест и откривање помисли. У манастиру се упознао с још једним младим искушеником, потоњим оцем Кенсорином, с којим је остао пријатељ за цео живот. Заједно су долазили код оца Симеона и он им је једном рекао: „Дошли су намесници, бићете игумани.“ Заиста, отац Кенсорин је постао намесник Светогорског манастира у Псковској епархији, а отац Иполит је после Атона постао намесник Рилског манастира Светог Николаја у Курској епархији. Искушеници су од оца Симеона добили благослов за монашење и истог дана су примили постриг у мантију 1959. године.

pravoslavie.ru
Старац Симеон (Желнин; 1869-1962) у својој келији. Данас је прослављен у збору преподобних

Из сећања схиархимандрита Кенсорина (Фјодорова):

„Након служења војног рока из родног Јарославља сам дошао у Тројице-Сергијеву лавру – хтео сам да се упишем у богословску школу. И ту су ми рекли: ‘Иди у Печоре, тамо живи прозорљиви старац.’ Дошао сам код оца Симеона и остао у Печорама, почео сам да му прислужујем. Сећам се како је отац Симеон био смирен. Болеле су га ноге, није могао да иде у Михајловску цркву. И други келејник и ја смо му предлагали: ‘Дајте, оче, да вас однесемо!’ И укрстили бисмо руке у виду ‘столичице’, а он би сео као дете, радосно и смирено и ми бисмо га подигли. С оцем Симеоном сам провео три године, све до његове смрти.

С оцем Иполитом сам се подвизавао у Псковопечерском манастиру. У прво време смо радили у пекари. Отац Иполит се одликовао изузетном једноставношћу, љубављу, смирењем и кротошћу. О себи се сећао: ‘У младости сам био весео, волео сам да се шалим и да играм, био сам коловођа, али кад бих био сам, нападала ме је сета, много сам туговао, секирао се, размишљао зашто живим и како да правилно уредим свој живот. Ова питања ми нису давала мира.    

У фебруару 1959. године, на празник три јерарха Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог у храму Успења Пресвете Богородице заједно смо примили постриг у мантију. Добили смо имена у част свештеномученика Иполита и мученика Кенсорина Римског. Ноћ после пострига провели смо у храму Лазаревског конака, где су живели валаамски старци. Следеће године отац Иполит је рукоположен за јеромонаха, а ја сам у чину ђакона служио осам година.

Отац Иполит ми је био и друг и духовник. Често сам се исповедао код њега. Дешавало се и да ме је било срамота да исповедим своје грехове, али је отац Иполит кротко и милостиво снисходио људској немоћи, добро је осећао и познавао нашу природу. То је био човек којег сам највише волео и који ми је био најближи и много ми је жао што више није поред мене.

Док је био на Атону слао ми је писма. Осећало се колико воли домовину и наш народ и колико му растанак тешко пада. Писао ми је: ‘Сматрај драгоценим то што живиш у Русији. Љуби своју земљу.’ Кад сам сазнао да се отац Иполит вратио са Атона одмах сам отишао код њега у Печорски манастир. Никад нећу заборавити како је угледавши ме како идем кроз порту отворио прозорчић и као дете повикао на сав глас: ‘Оче Кенсорине, дођи ми у госте!’ Задивила ме је таква једноставност и љубав, чак су ми и сузе наврле на очи. Све његово савршенство састоји се од љубави, једноставности и приступачности.“

Отац Иполит се 1983. године вратио у рођену Псковопечерску обитељ и три године касније отишао је у Курску епархију. Али је увек одржавао духовну везу с печерским архимандритом Доситејем (Сороченковом; † с којим је био заједно на Атону, и са старцем Јованом (Крестјанкином; †2006). Из Рилског манастира им је слао писма и поздраве преко ходочасника.

Из сећања схиархимандрита Кенсорина (Фјодорова):

„После повратка оца Иполита са Атона посећивао сам га у Рилском манастиру сваке године. Кад сам први пут дошао тамо манастир је био у рушевинама, услови су били тешки, браће је било врло мало. Без обзира на све ове тешкоће отац је све гостољубиво примао, увек је био радостан. Манастир се брзо обнављао. На молитве за истеривање злих духова долазило је на хиљаде људи – болесних, тужних и оних који су жудели за утехом од благодатног старца. Увек је носио стари подрасник и обичан штап. За педесет година колико сам свештеник нисам видео тако смиреног и кротког пастира пуног љубави као што је он. Привлачио је људе – у Рилски манастир је дневно долазило по пет-шест аутобуса ходочасника. На стотине људи је стајало у реду како би добили духовни савет и замолили га да се помоли за њих.

И сад кад је починуо у Господу народ радо долази на његов гроб. Последњи пут сам ишао у Рилски манастир на његов имендан. Дошло је пет аутобуса ходочасника – из Москве, Белгорода, Курска и још однекуд. Као што је за очевог живота народ долазио код њега, тако и сад људи желе да дођу. Љубав не престаје ни после смрти. Отац Иполит је управо љубављу освајао срца.“

Валаамски старци

Отац Иполит и отац Кенсорин су често обилазили велике валаамске старце који су се подвизавали у Псковопечерском манастиру: схимонаха Николаја (Монахова), јеросхимонаха Михаила (Питкевича) и схиигумана Луку (Земскова).

Јеросхимонах Михаил (Питкевич; 1877–1962)

pravoslavie.ru
Јеросхимонах Михаил (Питкевич) у својој келији у Псковопечерском манастиру

Валаамски манастир је у совјетско време дуги низ година припадао јурисдикцији Православне Финске Цркве која је увела нови календар и планирала и друге промене црквене традиције. Монаси који су одбили да приме новине били су подвргнути суровим казнама. „Старокалендарци“ су бранили чување старог календара и отачке Пасхалије, а реформе су видели као борбу против предања и опасно новачење.

Отац Михаил је био на челу борбе „старокалендараца“, убеђивао је да се „чува чистота православља“. С групом монаха био је приморан да са Валаама прво пређе у Финску, а затим као осамдесетогодишњи старац – у Псковопечерски манастир 1957. године. Живећи и Финској говорио је: „Невоље и страдања чисте руски народ.“ Руска земља је „земља мученика, земља исповедника, заливена је њиховом крвљу и чисти се као злато у ватри. Треба ићи на крст, и на мучења, али умрети у домовини са својим народом.“ Цркву у СССР није називао „совјетском“, као што је то у ово време био обичај у иностранству, већ православном исповедничком Руском Црквом.

Отац Михаил се преко 30 година на Валааму подвизавао ретким монашким подвигом – затворништвом које је било спојено са старчеством. Био је духовник братије. Живео је у далеким валаамским скитовима или у осамљеној келији и сваког дана је у току 41 године служио Свету Литургију. Старац је усвојио исихастичку молитву и постигао је бестрашће које је називао „унутрашњим тиховањем“. Отац Иполит се сећао како је једном видео оца Михаила како иде у огњеном стубу. Господ му је показао меру старчевог савршенства.

У својим поукама отац Михаил је истицао да су у духовном животу главни смирење и љубав. Љубав према ближњем може да спаси и великог грешника: „Љубав све покрива.“ Учио је умећу стварања услова за молитву: „Најпре чувај мир срца, трпи, смиравај се, сакрушавај се и највише чувај душевни мир. Избегавај све што ремети мир. Потребни су нарочити опрез и пажња да човек не би изгубио најдрагоценије – душевни мир. Никога немој да осуђујеш – и имаћеш мир у срцу. Више ћути, учи се да ћутиш.“

Старац је разликовао две врсте тиховања. Постоји тиховање као неодговарање на сваку злобу. Али је главно унутрашње тиховање, духовни мир, исихија. Старци достижу ово стање: они могу да говоре од ујутру до увече налазећи се у стању унутрашњег тиховања. Учио је: „Човек треба да се труди да достигне тишину духа, јер у немирној души не може постојати добро.“ Управо то је „истински затвор и отшелништво“, „Царство Божије схваћено на прави начин“, у којем срдачна Исусова молитва не престаје служење Богу. Овакав мир наступа кад престану да се појављују помисли осуде.

Стање тиховања и тихи дух показују дубину срца и подвижник истински схвата своју греховност. Ово доводи до дубоког покајања и очишћења: „Потребна је чистота срца! И само блажено тиховање узноси ка светој чистоти срца. Све главно се налази у искрености, истинољубивости и чистоти срца.“ Отац Михаил који је искуствено спознао оно чему је учио монахе говорио је да је то „идеал, подвиг који превазилази нашу меру!“

Старац је поучавао људе да се боре и побеђују у духовној борби. Његово духовно чедо, монахиња Марија (Стахович) се сећала његових поука: „Подношење многих невоља јесте жртва Богу. Господ испитује верност невољама. Оне који су кренули монашким путем чекају невоље. Одмах – јаке. Пред крај живота – сасвим слабе да не би побегли. Али ничега се не бој. Благодат Божија не оставља монаха, ако он сам не остави Бога. Не избегавај невоље и патње; буди одлучна и храбра да све трпиш ради Господа. Супротстављај се и бори се, а све остало препусти Господу. Нећеш избећи невоље које доносе демони; ако не могу сами – шаљу људе да их чине. Човек ту увек треба да буде опрезан и пажљив.“

Старац се жалостио због порока у савременом монашком животу, пре свега због фарисејства, посветовњачења и губитка монашког духа. С тугом је говорио да је свуд унаоколо испразност, да свет са својим изопаченим обичајима у манастире уводи свој поредак. Привидно праведне фарисеје називао је „буквалистима“. „И ако будеш ишчитавао сва правила, колико год да их има, она ти неће бити на душевну корист, ако ти срце није скрушено и смирено. Узмите прву заповест, радите на њој – и то нека вам буде устав! А ако будете стајали на свим службама, све читали, цео устав испуњавали, а не будете се чистили изнутра, бићете као фарисеји. Никад немој бити „буквалиста“; не кажем да треба изостављати, да не треба испуњавати – не, све треба, али ако је само то – биће нам на осуду.“

Крилатица оца Михаила је била: „Све воли и све избегавај.“ Често ју је понављао и отац Иполит поучавајући монахе. Ни он није подносио дух фарисејства и „слова закона“. Исти овакав „валаамски“ био је однос оца Иполита према отаџбини.

Из сећања схиархимандрита Кенсорина (Фјодорова):

„Године 1962. добио сам благослов да будем келејник валаамских стараца. Ово свето послушање сам обављао осам година – то је милост Божија према мени. Валаамски старци су живели у Лазаревском конаку. Радосно су ме примили, бескрајно сам се радовао новом послушању и с љубављу сам их неговао. Осећао сам њихову молитву и срце ми је испуњавао Свети Дух. Не може се описати утисак који је остављало општење с њима. Као што слепац не може да опише лепоту природе, тако ни ја не могу да изразим сва своја осећања речима.

Отац Михаил је био пун љубави и снисходљив према људској немоћи. Свуда и увек туговао је због спасења других трудећи се да оствари прву Божију заповест дату човеку – заповест љубави. Волео је осамљеност. Кад сам имао прилике да разговарам с њим говорио је: ‘Живећи у манастиру, знао сам два пута: до цркве и до келије.’ Неколико година је провео у потпуном затвору, свакодневно служећи Свету Литургију. Понекад је после неких посетилаца лежао болестан, чак је било случајева да лежи по неколико дана. Своју благодат је давао човеку који дође и преузимао је све његове слабости.

Отац Михаил је желео да умре на Васкрс или на Благовести. Упокојио се пред крај Великог поста, на Благовести. Пред смрт је позивао све свете, толико мноштво да сам се чудио како се свих сећа. Отац Иполит је велику пажњу и бригу посвећивао оцу Михаилу док је овај боловао. Много времена је проводио у келији оца Михаила, сатима је читао Јеванђеље. Отац Иполит је за цео живот сачувао љубав према старцима. Већ тих година, кроз општење с тако великим молитвеницима, Господ је припремао оца Иполита за старчество.

Ми, данашњи монаси, никад не можемо достићи савршенство валаамских стараца. Они су били путовође, узимали су за руку своје духовно чедо и водили га ка спасењу. Такви подвижници су со земље, без њих ће монаштво пропасти, а свет не може да постоји без монаштва.“

Схимонах Николај (Монахов, 1876–1969)

Отац Николај је дошао на Валаам 1900. године, а 1913. године је био послат на послушање у московско подворје, где је примио монашки постриг. У Москви се у његовом животу десио важан догађај: на чудесан начин му је јављена икона Пресвете Богородице „Помоћница грешника“. Посредством ње дешавало се мноштво чудесних знамења и исцељења које је отац Николај бележио у свом дневнику.

Једна од забелешки се односи на период раскола међу братијом на Валааму 1925. године: „Почели су да приморавају братију да пређу на нови календар. Дошла је црквена управа на челу с нашим игуманом оцем Павлином, одржано је суђење. Почели су да позивају браћу, једног по једног. И ја сам дошао на ред. Ушао сам у собу у којој је седео игуман Павлин с другима из црквене управе. Упитали су: ‘Хоћеш ли долазити у цркву по новом календару?’ Нисам могао да одговарам на њихова питања, као да ми се одузео језик у том тренутку. Онда су рекли: ‘Добро, слуго Божији, иди и размисли.’ У свом срцу сам почео да се молим Мајци Божијој, мојој Помоћници: ‘Реци: да ли да будем за нови или за стари календар?’ Унутрашњи глас ми је говорио: ‘Иди, и држи се старог календара.’ И чујем одозго женски глас: ‘Ако желиш да се спасиш, држи се предања светих апостола и светих отаца.’ Исто се поновило још једном, и трећи пут ми је овај глас рекао: ‘Ако желиш да се спасиш, држи се предања светих апостола и светих отаца, а не ових мудраца.’ Срце ми се обрадовало због тога што ми је Господ указао пут спасења по молитвама Мајке Божије.“

Чудотворна икона „Помоћница грешника“ налазиле се у скромном ћивоту на комоди у келији оца Николаја. Старац се даноноћно молио пред њом. Написао је узвишене песме и славословља у част Мајке Божије. На дан празника иконе Мајке Божије „Помоћница грешника“ 1957. године старац је у дневнику забележио следећи догађај. У својој келији је служио бденије с братом Александром. „Пришао сам икони, Владичица је изашла из ћивота и стајала је као жива, весела, и Младенац такође. Целивао сам руку – била је топла и мека, као и нога Младенца. Пришао сам брату и рекао: ‘Види, Владичица је изашла из кивота – иди и целивај.’ Али кад је он пришао Владичица је већ поново била на свом месту.“

Из сећања схиархимандрита Кенсорина (Фјодорова):

„Највише сам разговарао са старцем Николајем. Живели смо у једној келији. Једном сам осећао велику раслабљеност, чак ни послушање нисам могао да обављам. Кад сам га угледао у башти радосно сам отрчао до њега и испричао му каква ме је невоља снашла. Он ме је чврсто загрлио, привио уз себе и одмах сам добио исцељење од његовог загрљаја. Док сам био уз њега стално сам осећао да је то свети човек. Отац Михаил (Питкевич) је за оца Николаја говорио: ‘Он је благодатни старац. Благодат се даје за велики подвиг, а њему је дата због великог смирења и љубави.’ Имао је дар непрестане молитве. Посебно се молио ноћу. У 11 сати увече сео би у фотељу и целе ноћи би седео и молио се до 5 сати ујутру. Кад бих устао он би говорио: ‘Сад је време да се ја одморим. Господ воли ноћну молитву.’

Стално сам, док сам живео с њим, осећао како небеска светлост обасјава келију за време његове молитве и тада би моју душу испуњавала неизрецива радост. После полуноћнице и црквене службе, послужио бих старца чајем и одлазио на послушање у пекару, у просторију за печење просфора или на заједнички рад, а он би наставио да се моли за обитељ, за братију, за оне који се труде у светој обитељи и за цео свет.

Дочекивао ме је с великом радошћу, као дете мајку која га воли. У њему је било много детињег: једноставност, смирење, послушање и необична, недокучива љубав. Говорио је: „Господ ми је рекао: ‘У старости ћеш бити као дете.’“ Чак је и његово лице потврђивало ово. Често сам имао прилике да служим у цркви и чудна ствар: кад би старцу била потребна моја помоћ, молио је Господа да ме пошаље код њега. Ја сам то осећао и долазио управо у тренутку кад сам му био хитно потребан. Десет година је био потпуно слеп, и наравно, стално му је била потребна помоћ. Ипак је заборављао на своје потребе и пуштао ме је да идем на богослужења и послушања. Често бих видео како сија од неземаљске радости: у тим тренуцима су га посећивали небески житељи. Све ово је често крио због свог великог смирења. Али једном сам дошао из цркве и видео како му теку сузе, и он је рекао: ‘Господ ме је посетио.’

Браћу и ходочаснике отац Николај је такође примао с великом радошћу, чак је многима љубио руку. Све је поучавао смирењу, послушању и љубави, говорио је: ‘Бог је љубав, без љубави нема спасења.’ Његово смирење је било огромно. И једном, кад је дошла мама да ми помогне да негујем старце у шали сам рекао: ‘Мама, сад ћу проверити смирење оца Николаја, схимонаха.’ Једноставно сам му пришао и рекао: ‘Оче Николаје, зашто си увредио моју маму?’ Он је одмах пао пред њене ноге: ‘Тета Зино, опрости мени грешном што сам те увредио.’ Имао је 93 године. С напором сам га подигао и ставио у фотељу. А мами сам рекао: ‘Ево, видиш колико је дубоко старчево смирење. А ако кажеш неком искушенику да је нешто згрешио правдаће се читавих сат времена и рећи ће хиљаду речи у своје оправдање.’

Предосећајући у току Великог поста 1969. године да му се ближи крај отац Николај је рекао: ‘Ово је мој последњи Васкрс.’ Желео је да умре на Васкрс – Господ га је удостојио да се упокоји на дан Преполовења. Отац Николај је био истински свети човек који нам је у живом искуству и на примеру показао светост.“

Отац Иполит је у Псковопечерском манастиру усвојио монашку традицију и валаамских и печерских стараца. Они су руководили и поучавали „примером дела“, а то је много делотворније од поука речима. Живећи поред великих подвижника отац Иполит је у потпуности усвојио њихове духовне лекције и исихастичку праксу. Као искусни Христов војник јеромонах Иполит је 1966. године отишао на Атон да помогне у обнављању манастира Светог Пантелејмона. А 17 година касније, почео је да се подвизава подвигом старчества који је толико неопходан у Русији која доживљава препород.

Надежда Шелепова

Са руског Марина Тодић

Повезане вести

Писана реч