ПОНЕДЕЉАК, 14. 9. 2020 - 16:01

Извор: СПЦ

Поводом стогодишњице васпостављања Српске Патријаршије (1920-2020)

На празник Сабора Срба светитеља 13. августа/12. септембра 2020. године у Сремском Карловцима је обављена свечаност васпостављања Српске Патријаршије.

СПЦ

Поводом тог веома значајног датума везаног за уједиње српских покрајинских Цркава и васпостављања Српске Патријаршије, Уредништво Информативне службе Српске Православне Цркве доносиће повремено радове познатих историчара из те области. Следи извештај о томе како је протекао сам чин проглашења Патријаршије у Сремским Карловцима:

„Непуна три месеца после признања црквеног уједињења од стране државе, председник Средишњег архијерејског сабора Уједињене Српске Цркве, архиепископ београдски и митрополит Србије Димитрије сазвао је за 27. август/9. септембар 1920. године нову конференцију свих архијереја ради решавања предмета „од изванредно велике важности за Цркву". Конференција се прогласила Светим Архијерејским Сабором Уједињене Српске Цркве, па су, затим, сви чланови тога Сабора отпутовали у Сремске Карловце у којима је на дан Сабора Срба светитеља, 30. августа/12. септембра 1920. године обављена свечаност васпостављања Српске Патријаршије која је била укинута тачно пре 154 године! 

Свечаност васпостављања обављена је у саборној, престоној дворани Патријаршијског двора. Дворана је била за ту прилику свечано украшена уметничким сликама из новозаветне и народне историје које су насликали наши познати уметници Паја Јовановић (Проглашење Душановог законика, Свети Сава крунише Стефана за краља), Борће Крстић, Урош Предић. Изложени су били такоће и Мирослављево јеванћеље из XII века, Јеванћеље манастира Високих Дечана из XIII века, сребрни пехар кнеза Лазара и кнегиње Милице, патријаршијска митра, а преко налоња покров деспотице Јефимије за ћивот кнеза Лазара. На средини дворане је постављен дуги сто за петнаест архијереја, а на столу крст цара Душана из Високих Дечана и велико позлаћено јеванћеље Митрополије карловачке. Владарски престо са балдахином украшен је портретом Вожда Караћорћа. Поред престола налазила су се седишта председника владе (Миленка Веснића) и министра вера (Павла Маринковића). 

По уласку престолонаследника Александра у дворану, Прво београдско певачко друштво је отпевало песму Царју небесни, па је, потом, председавајући митрополит Димитрије најпре изложио како је постала одлука Светог Архијерејског Сабора за обнову Српске Патријаршије. Потом је тузлански митрополит др Иларион (Радонић), по позиву председавајућег, прочитао саборску одлуку о васпостављању Српске Патријаршије. У њој се наводи, да су чланови Светог Архијерејског Сабора „после брижљивог и свестраног проучавања народнога, државнога и црквенога уједињења” одлучили да своју дотле по разним државним и црквеним властима раскомадану, а сада у смислу црквених правила и прописа у једну вишу црквену област уједињену Автокефалну Српску Православну Цркву, сходно њеном новом обележју и апостолском задатку, а одазивајући се жељи свештенства и народа, према освећеним предањима народа и Цркве, у споразуму са круном, као и у складу са благонаклоним сестринским сагласијем Свете Велике Цркве, подигнемо на ступањ и положај Патријаршије, и тиме обновимо и успоставимо 1766. године иноверном влашћу укинуту стару Српску Патријаршију. 

После тога је министар вера; Павле Маринковић, прочитао указ краља Петра I (1903-1921) којим се потврћује горња одлука Архијерејског Сабора о васпостављању Српске Патријаршије: „Проглашујемо васпостављање Српске Патријаршије, извршавајући тако и други део Душанова завета". На основу предлога министра вера, а по саслушању Министарског савета, престолонаследник Александар је, у име краља Петра I, решио да се Патријарх зове „Српски патријарх Православне Цркве Краљевине СХС”. 

Свети Архијерејски Сабор је такоће решио да се Скопска, Цетињска и Сарајевска епископија подигну на степен митрополије, а њихови епископи да носе титулу митрополита. 

Свечаност васпостављања Српске Патријаршије завршена је благодарењем у катедралној Патријаршијској цркви. Велешко-дебарски епископ (потоњи патријарх) Варнава (Росић) прочитао је одлуку Светог Архијерејског Сабора о васпостављању Српске Патријаршије, а тузлански епископ др Иларион (Радонић) је прочитао прокламацију и указ краља Петра I којим се то потврћује од стране државне власти.  Васпостављање Српске Патријаршије обнародовано је истога дана у митрополијској цркви у Цетињу. Уместо оболелог митрополита Митрофана Бана, „егзарха светог престола пећскога” и првог председника напред спомињаног Средишњег Архијерејског Сабора, прота Иван Калућеровић је том приликом нарочито нагласио, да је једино у Цетињу у староставној зетској, скендеријској и приморској митрополији „првобитна светосавска аутокефалија Српске Цркве увијек и непрекидно постојала, да је трајала и дотрајала до данашњег дана”, па да се, према томе, „у тој јединој митрополији српској, до данашњег дана успјешно одржао црквено-правни континуитет и традиције Српске Пећске Патријаршије...“ 

Томе благодарењу присуствовали су: престолонаследник Александар са члановима владе, представници разних војних, грађанских, црквених и друтих власти, представници Државног савета, Касационог и Апелационог суда, Главне контроле, председник Српске академије наука и председник Матице српске, ректор и проректор Универзитета, гувернер Народне банке, управник Војне академије, представници свих родова оружја и официрски кор, главни секретар Митрополије, свештенство осталих вероисповести: надбискуп Хрватске, Словеначке и примас српски, бискуп гркокатолички, консениор сремски и рабинер ешкенезки; председник београдске општине, карловачки градоначелник, представници Српске православне црквене општине карловачке, велики жупан сремски из Новог Сада, председник инвалидског, новинарског, професорског и учитељског удружења...“

Из Српска Православна Црква 1920-1970. Споменица о 50-годишњици васпостављања Спске Патријаршије, Београд 1971

Повезане вести

Писана реч