УТОРАК, 7. 5. 2019 - 12:09

Извор: politika.rs

Бомбе и данас разарају живот

У гранатирању аутобуса „Ниш-експреса” погинуло је 46 путника

politika.rs

Гранатирани аутобус

Подујево – „Лежи угљенисано тело с подигнутим рукама, прилазе да га однесу и како га додирну оно се распадне. Ничег није било што није сагорело”, каже Бобан Секулић, сниматељ РТВ Приштина. Он је заједно с колегом Гораном Копривицом, међу првима, дошао на место злочина. Док су долазили и њих је гађала авијација, преживели су напад и наставили, а Бобан говори да је чуо застрашујући хук треће бомбе и да су се од њене детонације отворила врата на њиховим колима док су били у покрету, а да је амбуланто возило нестало и да су га неколико тренутака касније приметили сурвано испод пута.

Злокобне експлозије учиниле су да тог дана, првог маја 1999. године, нестане и породица Петровић. На мосту у селу Лужане код Подујева, у прах и пепео, НАТО бомба је претворила аутобус „Ниш-експреса” и 46 путника у њему. Половина аутобуса остала је на мосту. Остаци његове металне конструкције личили су на сагорело дрво, оборено у великом пожару.

Петнаестогодишња Марија Петровић и њен две године старији брат Никола, који су заједно са својом баком Смиљаном кренули на рођендан у Грачаницу, убијени су у тој гомили изгужваног метала и људских тела. Тог тренутка, мајка Зорица је нешто спремала у кухињи и слушала радио, знала је да су њени најмилији кренули из Прокупља, знала је да није добро. Касније су кухињу затекли у нереду и несрећна мајка од тог дана више борави на гробљу у Грачаници него у свом дому, а деца су, како каже, „само хтела да прославе рођендан код куће”.

И она и отац Драгиша претворени су у сенке, чини се да живе за овај гроб, да га уреде и да се ,,њихов живот без смисла и деце коначно заврши на овом месту где ће починути с најмилијима”.

Ови тихи људи готово никада не говоре о несрећи, њихова бол као да нема одјека и гласа већ 20 година, као да су изненађени што се око њихове жртве окупио већи број људи. Заглушујућу експлозију бомбе заменила је глува тишина и туга. Возач аутобуса Вукадин Јелић се те ратне 1999. године понашао као да нема сукоба између Срба и Албанаца, он је на стајалиштима од Подујева према Приштини примао путнике Албанце, па их је било пуно у аутобусу. Њихове несрећне породице на огради лужанског моста испод којег тече река Лаб редовно постављају венце. То је једини видљиви спомен на злочин НАТО-а. Шта је са четворо људи који су преживели масакр – то, данас, никога не занима.

Слика која је ипак, како-тако, стигла у свет произвела је да 2. маја 1999. најмоћнија светска војна сила закључи како је аутобус „случајно погођен”, да је мост био главна мета и да се преко њега снабдевају југословенска војска и специјалне снаге полиције које делују између Приштине и Подујева. Мост је лакше оштећен, јаркоцрвени аутобус пун цивила је разнет, а тврдња о прекиду комуникације преко малене реке Лаб нема никаквог смисла. Тада је НАТО саопштио да улаже „максималне напоре” и да настоји да „избегне наношење штете цивилима који су се нашли усред сукоба на Косову”.

„Како је могуће да све ово буде тако брзо заборављено”, каже свештеник Дарко Маринковић, који је заједно с оцем Савом Шмигићем служи помен у Грачаници. Тај заборав пре би се могао назвати помиреношћу са судбином и способношћу косовских Срба да трпе и тихо говоре о својим жртвама.

„Кад бисмо могли да живи уђемо у овај гроб ми бисмо то одмах урадили, али не можемо. Ни деца нам не дају, јер кад нас двоје нестанемо онда нема више ко да их обилази, то ће да зарасте у коров. Док нас држи снага ми ћемо да ту долазимо стално”, каже отац Драгиша.

Председник Општине Грачаница Срђан Поповић положио је венац на место где почивају унучад и бака и рекао: „Ми као народ смо увек имали снаге да жртву претворимо у поглед у будућност, и ту снагу нашег народа нико никада није могао да победи.”

Несрећни путници, Срби и Албанци, из аутобуса „Ниш-експреса”, отпутовали су на неко боље место јер, двадесет година касније, њихови сународници најчешће не путују заједно. Чак ни оно што је могло у рату, у миру који су донеле НАТО бомбе није могуће остварити. Одвојене етничке линије већином примају и превозе само „своје”, путнике а Вукадин Јелић је заувек остао у свом ратном мултиетничком аутобусу. Страх, опрез и неповерење постали су начин живота, а туга је заједничка у 46 домова Срба и Албанаца. Између сваке породице, између седишта у аутобусима „спава” нека експлозија, нека подела и зло као део решења које су донеле бомбе.

Аутор: Живојин Ракочевић

Повезане вести

Писана реч