ЧЕТВРТАК, 18. 2. 2021 - 21:36

Извор: ТВ Храм

Духовник - О пастирима стада Христовог

ПИТАЊЕ ЗА ДУХОВНИКА: Помаже Бог! Прво што желим је да вам се захвалим на преданом раду и труду који показујете свакодневно, на вашим саветима и поукама које нама обичним мирјанима, лаицима много значе, јер је мало места и поред све технологије које нас окружује, где се може чути много тога душекорисног, а поузданог, јер долази из уста наших духовника, који за то имају благослов!

 С'тим у вези, ми лаици лако можемо да будемо изманипулисани од људи, који делују да имају "велика" знања о вери, па се самоиницијативно стављају у позицију разноразних тумача времена у којем живимо, вакцинама, вирусима, последњим временима и верским питањима, без потребног благослова, рекао бих! Примера ради, шта радити ако моја супруга која прати редовно и ваше савете, поуке и тумачења, редовно прати и М.П. и његове савете, тумачења, поуке? Да ли такве особе имају или могу имати благослов за такав рад, који захтева озбиљне духовне дубине? Како дакле мирјанин да разликује коме ће да верује, а коме не? Како да се заштити од пада у какву заблуду, секту, јерес, не дај Боже? Свако добро од Бога!

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: На ово питање није лако одговорити. Рекао бих да не постоји једноставан рецепт да се разликује прави учитељ од лажног. Покушаћу стога да ти побројим које су то особине које би сваки прави учитељ морао да пројављује, а које су то које прави учитељ не би смео да има.

Свети Апостол Павле у својој посланици Коринћанима, је писао баш о том проблему. Наиме, били су се појавили неки лажни апостоли и лажни учитељи који су смућивали народ те су они били на муци коме да верују и шта им ваља чинити. Апостол Павле је стога био забринут за њих: “Али се бојим да као што Еву превари змија лукавством својим, да се тако и мисли ваше не одврате од простодушности која је у Христу. Јер ако неко дође и проповеда другога Исуса, којега ми не проповедасмо, или други дух примате који не примисте, или друго јеванђеље које не добисте - ви то добро подносите!”. Другим речима, бринуо се за њих јер су они без много протеста примали и другачија учења, то је ово што каже: “ви то добро подносите”. Да су они од таквих лажних учења одмах одскочили као опарени, као да им ко нуди отров да попију, он се не би морао бринути за њих. Али пошто они нису увиђали лажност тих учитеља, они су их добро подносили тј нису протествовали. Тако се у њихове душе усађивала смутња и неред јер су поред истините јеванђелске науке коју су примили од самог апостола Павла, примали у себе и елементе лажних учења.

Као главни аргумент по коме би га могли препознати да је истинити учитељ, Свети апостол Павле наводи љубав коју је показивао према њима, тиме што им није био на терету, што није хтео да се користи својим ауторитетом да би од њих захтевао материјална блага или какву славу и част.  Мало даље им је писао: “Ево готов сам по трећи пут да вам дођем, и нећу вам досадити; јер не тражим ваше него вас. Јер нису деца дужна тећи имање родитељима него родитељи деци. А ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше, иако вас ја одвише љубим, а ви ме мање љубите. Али нека буде, ја вам не бих на терету”.

У тој посланици он пише за лажне учитеље да они траже повода како би омаловажили његов рад, јер каже да се трудио: “Да уклони повод онима који траже повода, да би се у ономе чим се хвале, нашли као и ми. Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици, који се претварају да су апостоли Христови. И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности, којима ће свршетак бити по делима њиховим.” Још је за те лажне учитеље писао: “да се хвале по телу”, док се он за разлику од њих хвалио својим немоћима. Лажни учитељи “траже повода” тј ситничави су и око ситница праве велику драму.

Овакав приступ учитељству, који је пројавио апостол Павле је у потпуној сагласности са оним како Христос у Јеванђељу описује доброг пастира. Христос каже: “А који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.” Дакле одлика доброг пастира је да улази на врата, док лопови и разбојници прескачу ограду. Улазак на врата је ненасилан док сваки други начин уласка представља неки вид насиља. И што је још важније, пастир воли своје овце, и зове их по имену, иде пред њима и оне иду за њим, без гоњења, без принуде, саме овце по својој вољи иду за својим пастиром, јер познају глас свог пастира. “А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца”. У овим речима се види и одговорност самих оваца према пастиру, тј да умеју да разликују његов глас од гласова туђинаца.

Дакле једна од најбитнијих карактеристика по којој се препознају добри пастири јесте да они не присиљавају своје стадо, него га позивају на слободу. Они љубављу позивају своје ученике да им следују, не претњама и не уценама. Не говоре својим ученицима: “Нема ти спасења, ако ме не послушаш”. Све што говоре својим ученицима говоре из љубави и за добробит оних који их слушају, а не за своје сопствене интересе. Од својих ученика не узимају ни материјално богатство нити земаљску славу и част.

Но какав би то био учитељ, ако не би некад показивао и строгост према својим ученицима? Када је нека овца у опасности да залута или да сама себе повреди, добар пастир је неће оставити да сама себи тражи пут, него ће је можда и прутом усмерити на прави пут. Но, и кад то чини, пастир добри не умањује своју љубав према тој залуталој овци. Истински учитељ ће исто тако некад и подвикнути своме ученику, но он то неће учинити онда када је повређена његова сујета или кад је он сам претрпео какву штету због грешке свог ученика, него само онда када би сам ученик могао претрпети штету ако се брзо не исправи. У таквим ситуацијама, истински учитељ неће презати да употреби строгост, па донекле и принуду како би заштитио интересе својих ученика. Но у свим осталим ситуацијама, истинског учитеља одликује одсуство употребе силе. У свим другим ситуацијама, истински учитељ се поставља као да је у свему раван са својим ученицима, или чак и да је мањи од свих њих.

Још један важан показатељ да ли је неко учење у сагласности с Јеванђељем или не, јесте оптимизам или његово одсуство. Јеванђелска наука је пуна светлости, живота, наде, оптимизма. Она у срцу слушалаца буди светла и радосна осећања. Чак и када нас речи Светог Писма опомињу на грехе које смо учинили и када нам прете казном ако се не исправимо, ипак у души осећамо не само тугу због учињених греха него и радост због могућности да се поправимо. Ако у неком учењу нема те светлости, него је све мрачно и безнадежно, онда је такво учење највероватније у супротности с Јеванђељем. Сама реч “јеванђеље” значи “радосна вест”. Један мој школски друг је у својој књизи описао старца кога смо обојица познавали и код кога смо и ја и он као студенти ишли много пута и радо га слушали. Када сам прочитао шта је о њему написао, био сам запањен како је успео да тог старца који је у мом сећању био попут океана оптимизма, наде, светлости, ведрине, радости и неког дечачког елана; представи као мрачног, песимистичног весника мрака, туге и очајања. Сви наведени цитати у тој књизи су без сумње оригинални. То су стварно биле речи старца. И ја сам их више пута лично чуо. Али је цела порука коју је старац преносио била увек ведра и оптимистична. Јесте грдио и споља носио маску грубости и строгости, али се увек испод те спољне маске јасно видела његова добродушност и љубав којом је зрачио. Његове грдње се никад нису заустављале у неком мраку. Ако би се грдњом и дотакао нечег мрачног, он би увек беседу завршавао са пуно оптимизма и наде. Мој друг је од тог старца упио само нешто мрачно и грубо, а изоставио је да прими оно претежније, оно што је било светло и радосно.

Има људи, попут тог мог школског друга, који на неки начин проналазе неку насладу у томе да се према њима неко опходи строго и грубо. Они просто траже некога ко би их рањавао својом грубошћу и кад пронађу таквог учитеља, онда се они умире и мисле да су на сигурном. Јер су читали да су “узана врата и тесан пут који води у Царство Небеско”. И заиста јесу узана врата и јесте тесан пут, и јесте неопходан подвиг, али све то ако није прожето љубављу, сасвим је бескорисно. Нису сва узана врата улаз у Царство Небеско, и не воде сви тесни путеви тамо. А где је љубав присутна, ту не може бити очајања, не може бити мрака, не може бити безнађа и не може бити песимизма.  Љубав човеку даје крила, љубав се не може одвојити од наде и од вере да ће бити спасен.

Незгода је што људи који траже за себе строгог и суровог учитеља, често наиђу на монаха или свештеника који у себи још није сасвим угушио жељу за овоземаљском славом, за материјалним богатством. Кад такав види мноштво људи који траже строгост, и који га тим више хвале што он показује већу грубост према њима; он врло брзо постане крајње груб и хладан а да то уопште ни не примети. Он има утисак да ради праву ствар. Демони му убацују помисли: “Ето толико се људи спасава захваљујући томе што се чврсто држе дисциплине и што им ти ни у чему ни мало не попушташ”. При том он себи не поставља питање: “Да ли ја још увек волим све ове људе? Волим ли ја њих, или само њихове похвале, њихово одушевљавање са мном, њихове дарове и прилоге?” Тако се око њега постепено формира група људи који су му одани до фанатизма, који га свуда хвале, који су ради да сами себе и све своје жртвују за свог учитеља, верујући однекуд да их то води ка спасењу. Међутим, Свети Апостол Павле каже: “И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи”.

Временом, скоро сви ти људи постају веома слични један другоме. Све њихове таленте којима се они природно веома разликују један од другога, гуше и учитељ и остали чланове те групе. И тако се полако потиру све разлике међу њима, те остаје веома хомогена група  обезличених људи, фанатично оданих и спремних да у свему послушају свог вођу.

Ако дакле учитељ нема љубави за своје ученике, то што их поучава им неће бити од користи. Све и да им говори поуке које су писали Светитељи, неће им бити од користи јер ће их он давати у погрешно време и у погрешним ситуацијама. Љубав је та која учитељу у једној ситуацији налаже да употреби једну поуку, а у другој сасвим супротну поуку. Јер некад је ученик скренуо с правог пута на лево и потребна му је одговарајућа поука како би се вратио на прави пут. Међутим ако је скренуо с правог пута на другу страну, потребна му је сасвим супротна поука. Пастир добри ће свакој својој овчици дати одговарајућу поуку јер јој жели спасење. Рђав пастир не познаје своје овце, и не разликује их. Он једноставно као папагај свима говори исту поуку јер не разликује једну овцу од друге. Пастир добри, међутим, “своје овце зове по имену”, тј. интересује се за сваку од њих појединачно. Свака му је битна и важна. Отуда доброг учитеља окружује група сасвим разноврсних људи, сваки са својим јединственим даровима. Добар учитељ у својим ученицима негује сваки њихов таленат и не смета му што се ученици међусобно понекад веома разликују.

Свештеник или монах, који се препусти жељи за овоземаљским почастима и материјалним добрима, да би привукао што већи број присталица почиње да их “чеше по ушима”, тј говори им тачно оно што они желе да чују. Таквога ће највероватније окружити баш они људи који траже строгог и грубог учитеља. Стога ће им он и понудити строгост и грубост. И што он буде грубљи према својој пастви, тим га људи више хвале те се повећава број његових следбеника. Ако такав пожели материјално, његови следбеници ће га очас оденути у свилу и кадифу и напуниће му келију златом. Тако њему постаје све теже да се из такве ситуације избави и да промени свој живот. А и онима који га следују, изгледаће као да је већ све решено. “Ми се сигурно спасавамо, јер све што наш учитељ каже ми смо готови да испунимо; ми смо дакле веома послушни.” Међутим, они су спремни да све послушају, само зато што им он говори управо оно што они желе да чују. Тако их учитељ подржава на путу у пропаст, а и они њега такође подржавају на његовом путу у пропаст. Ту само Бог може помоћи да се некако тај зачарани круг прекине и да се свако од њих отрезни и увиди опасност у којој се нашао.

Дакле, препознатљиви знаци добрих пастира и учитеља су: одсуство принуде, уцене и силе; затим несебична љубав према својим ученицима али и свим другим људима; и најзад оптимизам и светлост којима зраче око себе. Они су строги па и груби кад су у питању интереси других, а кротки и трпељиви када су угрожени њихови лични интереси. Они никада никоме не прете Богом, јер су уверени да је Бог милостив и човекољубив. Они се интересују и бдију над душама својих ученика. Они помажу својим ученицима да открију и развију све своје талнете. Препознатљиви знаци лажних учитеља су редовна примена принуде и уцене; око себе шире мрак безнађа и очајања, пуни су мрачних песимистичких прича; подносе кротко ако неко грешећи сам себи наноси штету, али бурно реагују и показују велику грубост ако су неки њихови лични интереси угрожени. Прете Богом свакоме ко им се успротиви. Окружени су групом људи који су сви на један исти калуп, међу којима нема много варијација. Свакоме дају исти савет без разлике и захтевају апсолутно послушање без обзира на личне таленте ученика. Свакоме налазе ману, и све критикују, а нарочито Црквене власти.

Ако код некога приметиш једну или више од набројаних карактеристика, бежи од таквих учитеља. Добар учитељ, пак мора имати све оне побројане особине добрих учитеља. Ако му макар једна од њих недостаје, буди веома опрезан.

Повезане вести

Одговор духовника