СРЕДА, 3. 2. 2021 - 09:48

Извор: ТВ Храм

Одговор духовника - Савет за исповест

ПИТАЊЕ ЗА ДУХОВНИКА: Помаже Бог Оче. Како да знамо да ли су наси разлози за исповест праведни? На пример, ја се никада нисам исповедао, али читајући и трудећи се да духовно напредујем сазнао сам колику моћ пред Богом имају Свете тајне Покајања и Исповести. Тако сам почео писати и исписао сам своје грехове на папир, све што сам могао да се сетим. Читав свој живот сам исписао и списак прелази хиљаду мојих грехова. Међутим, у мени се није јавило велико покајање. Не могу рећи ни да ми је свеједно, али нисам ни близу покајања о којем сам читао.

Када сам био спреман да одем на исповест, у мени се јавила сумња, да се нисам довољно покајао, ја немам покајничке сузе, нити се страшно уздрмам размишљајући о списку који написах. Мој мотив за исповест је као нека обавеза, коју морам испунити да бих спасио своју душу. Знам да какве нас смрт затекне, такви ћемо стати пред Богом. Зато ја не желим да овако упрљан гресима станем пред Богом и желим што пре да се исповедим, јер наравно не знам колико ћу још дуго живети. Свестан сам да сам погрешио и да то што сам урадио није по закону Божијем и све што сам написао искрено је од мене Богу, али ја немам то велико покајање, нити велики страх Божији, већ само тај осећај обавезе. Да ли ће ми приступање Светој тајни исповести у овом случају бити на спасење или на суд и осуду?

ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Из овога што си написао мислим да имаш покајање и да можеш слободно да приступиш исповести. То што твоје срце тренутно не саосећа у потпуности, са свим оним што твој ум мисли, не треба да те чуди. Срце је на неки начин тромији орган од нашег ума. Ум може сасвим лако да скочи са једне теме на другу. Отуда је на пример тешко одржати пажњу ума на речи молитве. Мало читамо речи молитве, а мало нам мисли одлутају. То је последица велике покретљивости нашег ума. Срце пак, је тромо и оно не може тако брзо да промени свој правац кретања. Када си на пример тужан или повређен, није лако да се разведриш. И обрнуто кад си насмејан и радостан, па чујеш да је твог ближњег задесила каква невоља, не можеш баш истог момента да зауставиш своје радосно расположење и покажеш сасосећање са ближњим који је у невољи.

Срце и ум су међусобно повезани еластичном везом. Замисли какав тежак предмет, на пример велики лонац пун воде. Замисли да га вежеш ластишом и покушаш да га помериш тако што ћеш вући ластиш. Твоја рука може да помера један крај ластиша врло брзо тамо и овамо, али лонац ће се једва померити с места. Но ако повучеш заиста јако и то у тачно одређеном смеру, онда ће се и лонац мало касније покренути у том смеру. Тако срце тј. осећајни део душе је налик на тај лонац, а ум је попут руке која помера други крај ластиша. Када се ум усредсреди и упорно вуче у одређену страну, мало по мало и срце ће се приклонити на ту страну. Не одмах, али ако је ум упоран и доследан, срце ће следити за њим. С друге стране, када се срце покрене у одређеном правцу, и када стекне одређену брзину, ум ће се лакше кретати у том правцу у коме се и срце усмерило. Када се дакле срце загреје за одређену ствар, онда оно привлачи и ум на ту ствар и уму је теже да се одвоји од ње. Тако се најпре молиш умом, трудећи се да своју пажњу задржиш на речима молитве. У почетку ум лако скреће на друге теме и потребан је напор воље да би га задржао у речима молитве. Међутим, ако будеш довољно упоран, онда ће се и срце покренути на молитву, па ће и срце почети да саосећа речима молитве. Онда ће ти бити лакше да задржиш пажњу свог ума на молитви. Тако повећана пажња ума, доводи до још јачег загревања срца, а опет онда ово доводи до још веће пажње ума. И ако се и ум и срце усредсреде на добру ствар онда је то стање сасвим добро.

Но могуће је да се и ум и срце усредсреде на нешто лоше. И тада једно друго гурају у све већу пропаст. Такво стање је опасно. У таквој ситуацији, најпре ум који је покретљивији треба свом снагом воље управити ка добру. У почетку ће бити тешко да се пажња ума одржи у добру јер ће га срце вући за собом. Но, после неког времена, ако ум упорно буде усмераван ка добру, он ће зауставити и срце које је ишло у погрешну страну и полако га усмерити куд треба.

Због тромости срца дешава се то да умом својим знаш и разумеш да си погрешио, али срце не саосећа, те нема ни покајничких суза. Старај се да то што знаш својим умом да је исправно и добро, спроводиш у дело. Отиђи на исповест и прочитај све што си написао. Ако ти свештеник одреди какву епитимију, дај све од себе да је испуниш. Потом се старај да ни један од грехова које си исповедио, више не поновиш. Ако се догоди да нешто од тога поновиш, онда се опет исповеди. Размишљај о томе зашто си поново погрешио. Настој да пронађеш начин како да спречиш будуће падове те врсте. Што се више буде твој ум занимао таквим стварима, то ће и срце почети више да саосећа.

Свети Јован Лествичник пише о покајничким сузама и ово: “Видео сам код неких људи плач, и видео сам код других да плачу због тога што немају плача: мада га у ствари имају, мисле да га немају, и у добром незнању остају безбедни од преваре. То су управо они за које је речено: Господ води слепе. Често се дешава да површне људе чак и сузе њихове понесу. Зато се некима оне и не дају. Такви људи, старајући се да их заслуже, самима себи задају бол, сами себе осуђују и муче уздасима, патњом и јадом душевним, дубоком сетом и жалошћу. И то им на један безопасан начин замењује сузе, премда они сматрају да од тога уопште немају користи.” Дакле, сузе покајања су дар Божији који Он понекад не даје човеку, да се овај не би понео и почео о себи мислити високо. Довољно је да човек искрено признаје свој грех и да својом слободном вољом жели да грех није учинио. Кад Бог процени да је таквом покајнику корисно да се његове очи ипсуне покајничким сузама, Он ће се коснути његовог срца и оно ће испунити сву душу покајничким расположењем. Тада ће покајање бити лакше.

Без обзира да ли осећамо такво покајничко расположење у својој души или не, уколико су наша воља и наш ум у покајању тј ако увиђамо своје грехе и желимо да их се ослободимо, онда је такво покајање подједнако спасоносно као и код оних који лију потоке суза због учињеног греха. У осталом, према речима Светог Никодима превелика туга због учињеног греха је често показатељ да се човек и пре пада у грех превише уздао у самог себе и да је о себи мислио високо.

Понекад пак, умом знаш да је нешто грех, али у дубини душе не желиш да престанеш. То бива онда када се грех многим понављањем укоренио у душу и када га је срце прихватило као нешто своје. На пример, често се дешава да неко дође на исповест и каже: “Пушио сам.”, а када га упитам: “Јеси ли решио да престанеш да пушиш?”, одговори: “не”. Такав рецимо зна својим умом да је оно што чини лоше: да је лоше по његово здравље, да је лоше по здравље његових најближих, да је то лош начин да се потроши новац. Све то умом зна, али његово срце одбија да поверује у све то. И тако човек који све то зна, не налази у својој души довољно мотива да покрене своју вољу и престане да пуши. За такве грехе, мислим да не вреди да се исповеда. Треба најпре да донесе одлуку да престане са грехом, па тек онда да га исповеди. Ако се и догоди после тога да грех поново учини, због слабости, заборавности, непажње и сл. Треба опет да се исповеда и труди да буде пажљивији и чвршћи у борби с овим грехом. Но, ако у моменту када се исповеда, нема у себи решеност да престане с чињењем тог греха, онда нема много смисла да га на исповести помиње.

Колико сам из твог писма разумео, ти имаш јасну свест о томе шта си погрешио и жељу да те грехе не поновиш. За све такве грехе, време је да их исповедиш. Стога ти препоручујем да не одлажеш даље исповест, него приступи исповести и кад год схватиш да си нешто погрешио и вољан си да такав грех више не поновиш, опет приступи исповести.

Повезане вести

Одговор духовника