Одговор духовника: Наша вера потекла је из Јеврејског народа. Први хришћани били су пореклом јудеји. Отуда многи обреди и обичаји имају свој извор у Старом Завету. Свети пророк Мојсије је био не само верски поглавар свог народа него и световни поглавар, судија и законодавац. Многе од заповести које је написао имале су одређен значај у оно време када су написане, али су временом постале превазиђене. То не значи да нису биле исправне или да нису биле Богом надахнуте, већ само да је њихова вредност била везана за одређен проблем у ондашњем друштву. Многе од заповести су универзалне и важе за сва времена. Да би се исправно примениле ове заповести неопходно је утврдити с каквим циљем су биле дате, шта је њихова основна идеја. Када схватимо основну идеју неке заповести, онда можемо да је правилно применимо на тренутну ситуацију.
У време када је Мојсије писао своје заповести, положај жене у јеврејском друштву (а тако исто и у многим другим народима) био је доста тежак. Жена је била у нешто мало бољем положају него робиња. Када су упитали Христа зашто је Мојсеј заповедио да се жени да књига отпусна и да се тако разведе муж од жене, Христос им је одговорио: “због окорелости ваших срца”. Наиме, испрва мужу није било допуштено да се раздвоји од своје жене. Често се догађало да муж који пожели да се поново ожени убије своју жену. Јер као удовац имао је по закону право да се поново ожени, али док му је жена жива није имао право да се жени поново. Како су многе жене на тај начин страдале, Мојсије је додао заповест која је мужу давала право да уколико није више задовољан својом женом, напише јој књигу отпусну тј документ којим потврђује да више није његова жена и да тако стекне право да се жени поново. Намера Мојсијева била је да заштити жену како је не би муж убио ако му се прохте да се поново ожени. Зато је Христос и рекао: “По окорелости срца ваших, дао вам је Мојсеј ову заповест.”
У Мојсијевом закону постоје и заповести које се тичу менструалног циклуса. Сходно овим правилима, жена је сматрана за “нечисту” током овог периода. Такође је сматрана за нечисту и након порођаја и то ако се роди мушко дете онда четрдесет дана, а ако се роди женско дете онда је нечиста чак осамдесет дана по порођају. Можда се неком на први поглед учине ове заповести као израз мушког шовинизма, међутим и овде је била друга идеја којом се Мојсије руководио. Наиме, да је он својим савременицима говорио како треба да својим женама дају мало предаха и прилике да се опораве од порођаја, мало би га ко у томе послушао. Међутим ако им заповеди да ће и муж постати нечист ако се само дотакне своје жене у време када је нечиста, и да ће у том случају морати да принесе одређену жртву и да проведе неко време у посту и очишћењу, онда ће скоро сви да се придржавају тих заповести. Главни дакле ефекат био је у томе да се олакша положај жене у друштву у коме се на жену гледало као на робље, на оруђе које говори. Отуда потиче и правило по коме се жене не причешћују у току циклуса.
Колико је мени познато не постоји неко друго теолошко објашњење зашто би било забрањено жени да се причести у току циклуса. Понегде се може још чути да је уопште забрањено причешћивати се када на телу постоји рана која крвари. Присталице таквог става сматрају да ће причешће бити на неки начин оштећено ако би кроз крв која излази из ране доспела на нечисто место. Међутим овакво мишљење није утемељено. Причешће када га примимо у себе ће се у нашим цревима сварити као и било која друга храна. Тако разграђена једним делом ће ући у наш крвоток, а делом ће бити избачено из организма у природним излучевинама нашег тела. Било овако или онако, завршиће на нечистом месту. Причешће не треба сматрати за неку хемијско једињење које би могло да истекне из нашег тела кроз крваву рану. Причешћујући се наравно строго пазимо да не проспемо ни најмању кап причешћа и на тај начин указујемо поштовање према светињи. Међутим оног трена кад смо се причестили, примили смо у себе самога Христа и Он ће обитавати у нама на духован нематеријалан начин, а не у форми неке хемијске супстанце.
Дакле ни истицање крви на нечисто место није разлог због чега жене у циклусу не би требало да приступају причешћу. Међутим постоји један други разлог. Наиме, многе жене ће посведочити да током циклуса осећају извесне промене и у својој глави. Многе у тим данима постају свадљиве, раздражљиве, ирационалне. Ово већ може бити разлог да се не приступа причешћу. Не сме се приступати светом причешћу у стању раздражености, са осећањем мржње према некоме. Причешћу треба приступати измирен са свима. Ако се дакле жена упркос циклуса уздржи од гнева, свађе, зависти, и других ружних осећања верујем да би смела да приступи светој тајни причешћа. То дакле остаје на свакој жени да сама себе испита и донесе одлуку. Не може се дати генерално правило које би увек и за све било применљиво. Отуда и разлике у ставовима по овом питању међу свештеницима. Неки ће једноставно рећи тако је написано и не треба много испитивати него радије слушати и извршавати оно што је написано. Други ће се замислити над овим проблемом, и доћи ће до закључка да једино жена сама за себе може исправно проценити како треба да поступи у датом тренутку.
Уколико и Ви желите да поставите питање Духовнику то можете учинити на линку ОВДЕ.
