Прихватајући као из руке Божије одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве да Нашу смерност постави за епископа богомчуване епархије западноевропске са радошћу и благодарношћу величам и прослављам Име Свете и Животворне Тројице Оца и Сина и Светога Духа и кличем: Нек је благословено Име Господње!
Све у животу што јесам и поседујем добио сам милошћу Божијом и благословом Цркве Христове, којој свим срцем и целим својим бићем по мери од Бога дарованих таланата смерно и искрено служим.
Највећи, пак дар Епископства, који сам пре годину дана примио преко Ваших руку, Ваша Светости је благослов који се ни са чим на овом свету не може упоредити и на томе Вам и овом приликом искрено и најсрдачније благодарим. Протекла година поред Ваше Светости, у служби Вашег викарног епископа, у престоном граду Београду је нешто најузвишеније и најлепше што сам живео у свом животу. Очинска љубав, огромно поверење и разумевање, молитвена подршка и мудри савети, које сте ми указивали обележили су моје биће за читав живот.
Од Вас сам научио да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божијег у духу Павлових речи:“свима сам био све, да како год неке спасем“ (1. Кор. 9, 21-22).
Стога, опет и много пута желим да Вам заблагодарим, Ваша Светости, поштовани и вољени Оче мој, Господине Порфирије, што сте ме данас узвели на трон Епископа западноевропских, место моје Голготе, али и Васкрсења.
Долгоденствујте, свјатјејши Владико, на најсветијем трону пећком, у здрављу и радости на многе и благословене године! Праштајте, благословите и не заборављајте ме у својим светим молитвама!
У овом свештеном тренутку молитвено се сећам и искрено благодарим и својим претходницима на овој епископској катедри: блаженопочившем епископу Лаврентију, овде присутном епископу британско- скандинавском Доситеју и посебно, блаженог спомена достојном епископу западноевропском Луки, чији сам и недостојни наследник, а има ли веће радости него кад син наследи оца, по речима светог Григорија Богослова?
Од нас им хвала, а од Великог Архијереја Христа похвала у векове векова!
Рано хришћанство се појавило у оквирима једне глобалне Империје стварајући своје обрасце у покушају да донесе и пружи другачији погледа на свет. Хришћанство се из Палестине преселило на глобалну сцену долазећи у јеврејску дијаспору и преносећи јеванђеље на језику оног доба. Оно није свој живот започело затварајући се у оквире Палестине, позивајући се на славну прошлост- оно је опстало пре свега услед отварања и снаге да упије у себе све оне позитивне елементе ондашњег Царства. Метафорички говорећи о развоју хришћанстава, можемо рећи да је рурална Палестина изашла из себе и урбани центар Империје- Рим је постао база за ширење Јеванђеља. Апостол Павле, као најзначајнији мисионар раног хришћанстава, био је и сам рођен у дијаспори, што му је омогућило и већу флексибилност у мисији. Његов матерњи језик је био грчки, а живот у метрополи која је била домаћин философских школа и велике јеврејске заједнице помогла му је да буде осетљивији за евангелизацију различитих народа. Сплетом историјских околности Јерусалим је врло рано напуштен и територијално, али и теолошки док је дијаспора постала носилац хришћанске поруке. Овим примером из ранохришћанске епохе желим да наговестим колико постојање дијаспоре данас може представљати велику шансу и могућност за Цркву у матицу да стекне боље увиде и много тога научи. Наша Црква у Западној Европи чини готово незнатну мањину, али управо тај статус мањине у савременим друштвима Запада представља богати ресурс и огромно поље за сведочење Христа распетог и васкрслог. Црквене заједнице у дијаспори су веома мале те стога оне имају посебну оптику, тј. њихова брига јесте како стећи глас у друштву у којем си мањина и како бити добар грађанин једне друге земље, али сачувати своју православну веру, национални идентитет, матерњи језик и осећај припадности свом народу и матици.
Посебан изазов за Нашу смерност ће бити да све ово остварим у епархији која је толико шаренолика и национално и језички, каква је западноевропска. У њеном саставу постоји дванаест националности, а простире се на шест држава: Француску, Белгију, Холандију, Луксембург, Шпанију и Португалију. Ова епархија историјски гледано нема славну прошлост, али зато има, нажалост или на срећу светлу будућност, како због нашег народа који се све више досељава у земље западне Европе тако и због људи са ових простора жедних смисла живота и науке Христове.
Српска Православна Црква је за Западну Европу, Аустралију и Нови Зеланд 1969. основала Западноевропску и Аустралијску епархију. Године 1973. издвојено је подручје Аустралије и Новог Зеланда у посебну Епархију, а од Западноевропске епархије су 1990. основане две: Средњоевропска и Британско-скандинавска, да би године 1994. од делова ове две Епархије и Западноевропске епархије Митрополије Новограчаничке била основана садашња Западноевропска епархија.
Примајући овај свештени жезал и узлазећи у свети трон Епископа западноевропских, у овај дан Господњи, на празник апостола љубави, светог јеванђелисте Јована Богослова, у цркви Светог оца нашег Саве, молим се Богу да ме оснажи силом Духа Светога, и дарује ми Духа животоворнога, Духа управљања, благодати и савета, жртве и ревности, Духа утешитеља и Духа истине: да покаже моје архијерејство светим и украшеним сваком честитошћу, да бих био достојан да молим од Бога све што је на спасење овог народа који ми је поверен. Да будем путовођа слепима, светлост оним у тами, васпитач неразумнима, учитељ младима, утеха ожалошћенима и потпора слабима и да у овоме животу, кроз своје епископско служење, усавршавам душе благовернога народа у здравој побожности, вери непоколебљивој, нади поузданој и љубави нелицемерној.
Изабран и рукоположен епископ је по учењу Свештеномученика Игнатија антиохијског слика Очева (Тралијанцима III, 1), у Цркви предстојатељ на месту Божјем (Магнежанима VI, 1) . У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, каже у посланици Магнежанима свети Игантије (Магнежанима VII, 1). Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Христос, тамо је и саборна Црква.
Драга браћо свештеници, народе мој вољени, у Христу чеда благословена!
Од једног епископа се много тражи и много очекује А ја, ништи и од свих последњи, знам да су снаге моје слабе и плећа нејака да сам понесем терет ове примљене благодати и одговорности , али знам и то да ће ме божанска благодат која болести исцељује и недостатке допуњује, као и молитве свих вас, крепити на путу мога епископског служења, управљања и поучавања и да ћу се по својим силама трудити да се приносим за све и сва и да служим свима. Живео сам међу вама скоро једну деценију: слободно шетао Јелисејским пољима, дивио се лепотама Лувра и раскоши Версаја, одушевљавао се и треперио пред прелепим и древним Нотр Дамом, осетио весели дух Монмартра и тихо се молио шетајући поред Сене. Многи од вас су ми постали драги пријатељи, указивали велику љубав, поштовање и поверење. Улазио сам у ваше домове, неки су ми били друге мајке, очеви, браћа, делио сам ваше бриге, туге и радости. Нова дужност на коју ме Црква поставља не значи да ако сам постао Владика, престајем да будем ваш- отац Јустин као и до сада. Напротив, желим и позивам вас да заједно градимо Цркву Божију, да будемо једни другима сарадници у подвигу спасења, браћа и пријатељи.
Од свег срца поздрављам и хвалу упућујем и вама богољубива браћо Архијереји из најсветијег Сабора Епископа Српске Православне Цркве, на доласку, жртви и љубави, поштовању и подршци коју сте ми данас указали. Молите се за мене и знајте да сте увек више него добро дошли у ову епархију.
Посебну част и радост ми причињава и присуство Епископа из других помесних Цркава. Од данас ћемо браћо, делити исти подвиг сведочења Тајне Крста и Васкрсења Христа Богочовека на просторима Западне Европе. Молим се да то увек буде „једним устима и једним срцем“ у братској љубави, у јединству вере и заједници Светога Духа. Надам се и трудићу се да будем користан члан епископских савета у Француској, земљама Бенелукса и Иберијског полуострва.
У духу братске љубави и узајамног поштовања, на које нас позива и Свето Јеванђеље Христово, одржаваћу контакте и најбоље могуће односе са представницима других хришћанских црква- Римокатоличком и Протестантском, чије представнике братски поздрављам и захваљујем на доласку на моје устоличење.
Од свег срца поздрављам и на свему благодарим и мојим драгим родитељима, брату и сестри, поштованим и добродошлим министрима Николи Селаковићу и Ненаду Поповићу као и директорима управа за сарадњу са Црквама Владимиру Рогановићу и дијаспоре Арноу Гујону у Влади Републике Србије уваженој амбасадорки Републике Србије у Паризу Наташи Марић, амбасадорки Републике Србије при УНЕСКО, директорки Културног центра Републике Србије у Паризу, , свима свештеницима архиепископије београдско- карловачке, нарочито мојим трудољубивим сарадницима из Верског добротворног старатељства, свештенству епархије западноевропске, мојој драгој сабраћи из патријаршијске обитељи: генералном секретару Светог Архијерејског Синода архимандриту Нектарију и директору Патријаршијског управног одбора архимандриту Данилу, монасима и монахињама, мојим милим и вољеним пријатељима овде сабраним, али и оним само физички одсутним а у духу свагда присутним, на овом духовном слављу дошавшим да ми укажу љубав, поштовање и подршку.
Молите се за мене и знајте да ће за све вас једна скромна воштаница искрене молитве и љубави увек горети у мом срцу, негде тамо далеко.
Већ сам одужио, а чека нас пуно посла! Христа треба проповедати, а тек ако је неопходно користити и речи!
Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама, браћо, амин!