ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Драга сестро, одговор на то питање најбоље да потражиш уз помоћ свог мужа. Кажеш имаш његову пуну подршку. Ако те он у потпуности подржава да напустиш посао и посветиш се деци и свом дому, те ако сматра да је погрешно да и даље радиш, онда бих ти свакако саветовао да послушаш свог мужа. Ако то што кажеш да имаш његову пуну подршку значи да ће он подржати сваку твоју одлуку по том питању, онда би то значило да је њему свеједно по том питању. У том случају, саветујем ти да сачекаш да му не буде свеједно и да искрено искаже своје мишљење по том питању. Преузети на себе одговорност за неку озбиљну одлуку није лако. То захтева одређен напор. Многи ће мужеви радије изабрати да сакрију своје мишљење препуштајући терет те одлуке својој жени. То је лакше, а и лепо изгледа. Као муж је ето пун љубави и толеранције те својој жени даје пуну слободу. Ипак, у суштини то је избегавање одговорности и није добро на дуге стазе. Ако ти у овој ситуацији решиш да преузмеш одговорност за ту одлуку на себе, врло је вероватно да ће се он и у следећим ситуацијама послужити истом методом – скриваће своје мишљење и препуштаће теби да понесеш терет одлуке самостално. Тако, мало по мало, он стиче навику да не говори о својим ставовима и да све одлуке препушта теби.
Ако би ти увек донела најбољу могућу одлуку, онда би то на крају испало добро. То ће ти можда чак и пријати на почетку, али ће ти касније постати досадно. Касније ћеш се осећати као да твог мужа не интересује ништа што се тиче тебе и породице јер му је одговор на свако питање исти: „свеједно ми је, одлучи ти како хоћеш“. Ако се ти не уздржиш него му онда пребациш због тога што се не интересује, њему неће више бити пријатно да буде у кући, па ће све чешће налазити разлоге да буде негде друго. То ће тебе учинити још незадовољнијом и несрећнијом. И тако ето проблема где га није било. Да се то не би догодило, саветујем ти да се стрпиш и дочекаш да се он изјасни за једну од те две опције и онда урадиш онако како он изабере. Савест ће га потом терати да брине о свим последицама те своје одлуке. Ако тако будеш систематски радила за сваку одлуку у свом животу, он ће временом стећи навику да доноси одлуке. Биће му јасно да се одлука очекује од њега и да не вреди одлагати одлуку без ваљаног разлога, па ће за многе ствари постати заинтересованији и одлучнији.
Старај се да га никада не прекориш за погрешно донету одлуку. Ако је паметан он ће и сам знати да је погрешио и постараће се да санира последице своје погрешне одлуке, као и да убудуће буде пажљивији кад доноси одлуке. Ако га прекориш, онда ћеш га поново учинити мање одлучним, мање заинтересованим, а то је оно што ће теби самој бити непријатно касније. Стога негуј његову спремност да преузме одговорност и донесе одлуке. Ако будеш истрајна и доследна, он ће временом почети да
доноси заиста оптималне одлуке и да се интересује за све, да све држи у својој глави и да брине о свему. Тада ћеш уживати плодове свога труда који ти сада можда изгледа као сувишан и досадан. Врло је мала вероватноћа да му је заиста свеједно и да обе варијанте оцењује на апсолутно исту вредност. Много је вероватније да му није свеједно и да једну од те две варијанте ипак сматра макар за нијансу бољом од друге. Само треба да га доведеш дотле да се изјасни и да објави свој став по овом питању. То можеш постићи стрпљивошћу и истрајним чекањем на његов отворен одговор. Редовно му пружај релевантне информације о свему што се тиче овог питања.
Подсећај га да и избегавање да се одлука донесе представља неку врсту одлуке и да свака одлука, па и одлука да се одлука избегне, повлачи одређене последице. Пази да то не звучи као да га поучаваш, него се радије користи питањима. Боље да му само постављаш питања као из чисте радозналости, а не као да ти већ имаш неки одређени циљ у свему томе. Чак и ако ти не одговори на питање, то питање ће остати у његовом уму и он ће о томе размишљати чак и кад остане сам. Временом ће и сам увидети да је одлагање одлуке заморно и да је ипак лакше определити се и на тај начин се ослободити бар половине питања која му свакодневно оптерећују ум. Сва она питања која тебе саму муче и која су те и навела да питаш духовника за мишљење задај њему нека он о њима размишља. Као што ти осећаш напор од толиких питања, тако ће и он осетити тај напор када постане свестан свих тих питања и то ће га коначно довести до тога да се одлучи и да каже коју од те две варијанте сматра бољом у датој ситуацији. Кад то постигнеш, онда дај све од себе да се тај његов избор покаже добрим. Немој да те тада превари ђаво да покушаш да појачаш негативне последице те одлуке. Јер и једна и друга одлука има и својих предности и својих недостатака. Ђаво ће те наговарати да се понашаш тако да они недостаци дођу до већег изражаја, а да се предности покажу као не баш тако вредне. Донеси већ сад одлуку да ћеш се трудити свим силама да минимизираш све недостатке одлуке коју он донесе и да ћеш бити благодарна на свим оним предностима које та одлука буде донела. Тако нећеш доћи у искушење да му касније пребациш за то што је донео баш такву одлуку. Ако се ти тако будеш трудила Бог ће ти помоћи да чак и ако не изабере добро, ипак од те погрешне одлуке не пострадате превише, а осим тога кад покажеш Богу своју спремност да се повинујеш одлукама свог мужа, онда ће га Бог надахнути да у будуће донесе боље одлуке. Можда то што ти у датој ситуацији видиш само две могућности није сасвим исправно. Можда постоји и нека трећа коју ти не видиш.
Не мораш да идеш из крајности у крајност. Можда није неопходно да претераш у дежурствима и прихватању на себе превише обавеза које ће те спречити да се свом детету и дому посветиш у довољној мери. Предлажем ти да код прихватања тих обавеза на послу, не журиш да прихватиш баш све што се од тебе тражи. Кад год ти неко на послу постави питање: „Можеш ли да се прихватиш овога“, не треба да одмах брзоплето одговориш. Извежбај себе да на свако такво питање твој одговор буде: „Не знам док не питам свог мужа“. То ће ти пре свега дати мало времена да размислиш и сама, а друго то ће дати твом мужу мало бољи увид у све то што твој посао собом носи. Можда ће он проценити да је тога превише и рећи ће ти онда да напустиш свој посао, а можда ће ти рећи да неке ствари не прихватиш, па ће твоји шефови наћи неки други начин да остваре своје намере. Ако ти будеш прихватала сваки захтев твојих претпостављених, они ће стећи навику да ствари решавају преко тебе. Па ће сваки задатак на који наиђу прво теби понудити.
Ако међутим буду знали да ће о томе одлуку доносити твој муж, над којим они немају никакву власт, онда ће два пута размислити пре него што ти нешто доделе. Тако ћеш можда моћи да постигнеш и једно и друго. И да будеш довољно са својом децом и мужем и да на послу допринесеш довољно. Вероватно твој допринос на послу неће бити исти као кад би прихватила на себе сваку обавезу коју ти повере, али ће ипак бити већи него ако даш отказ. Оно што прихватиш на себе уз сагласност мужа, постарај се да урадиш вредно, пажљиво и квалитетно и онда ничија деца неће страдати од тога што ти одређено време и енергију посвећујеш својој деци. Нека ти Бог помогне да добро послужиш како својој породици тако и својим пацијентима и да нико од њих не трпи никакву штету од тебе и твојих поступака и да тако служећи ближњима наследиш Царство небеско.
