мондоЗбог тога је пропатио. Најпре је изгубио посао у служби и готово шест месеци је био без икаквих прихода. Прошле године Рицудис је први пут био у Србији, када је на позив Српске православне цркве дошао у Београд да прими орден.
У интервјуу за сајт "Грчка и Србија", који су са њим приредили Катарина и Алексис Михалокопулос, изјавио је да никада није зажалио због такве своје одлуке пре 20 година и да му је захвалност српског народа најважније "одликовање" које је добио.
"Једино што сам размишљао је да ли ћу успети да своју одлуку спроведем до краја, да се не разбијем испред притиска и животних ситуација које та одлука доноси, против сваке одлуке суда и цена преживљавања моје породице након одлуке. Као капетан брода имао сам доста притиска да морам да учествујем тада у НАТО мисији. Али сам се трудио да стојим чврсто на земљи у тренутку када сам одлуку донео и да ме никакав притисак од било кога не поколеба", присетио се, сада 51-годишњи Рицудис.
Било је разних коментара - неки су га подржавали, други критиковали због те одлуке.
"Многи су ми се дивили, неки су ме називали глупим јер сам једним потезом уништио своју каријеру у ратној морнарици. Али, како је време пролазило и видели су какво је било бомбардовање тадашње Југославије, да је НАТО користио уранијум, многи су мењали мишљење о мени и мојој одлуци".
"Хвала Богу нисам зажалио и сада након свега био бих срећан да поново то урадим. И исто саветујем све људе који се нађу и који би се нашли у истој ситуацији као и ја. Да прво послушају команде које нам задаје Бог и без обзира које последице их чекају, да остану при одлуци коју су донели, живот ће им показати да су били у праву".
Након што је изгубио посао у морнарици, уследио је тежак период по њега и његову супругу.
"Шест месеци сам био незапослен, без ичега, моја жена је исто била незапослена. Тражио сам посао на јахтама, ишао сам да дајем испите на Економском факултету како бих могао да узмем диплому економисте, али нисам успео да прођем испите. Након шест месеци од рашчињења нашао сам стабилан посао, био сам скипер на јахти. Након тога сам завршио и добио чин капетана, тако да сам данас капетан на великој јахти".
Он је најпре одбијао орден, објашњавајући своје разлоге:
"Имао сам осећај да испред мене треба да буду сви који су се борили за Србију и на крају ја. Да треба да одликују прво оне који су живот дали, који су све дали за отаџбину и да њихова жртва треба да буде исписана златним словима, иако смо их сви знали у овом животу, вечни живот је тај који треба бити одликован и тај вечни живот и ја прижељкујем".
Али, предмослио се и дошао по одликовање...
"Народ Србије је желео да ја будем одликован и само због народа сам прихватио. Прихватио сам ту част, част за све њихове хероје. Било је много емотивно, видео сам сузе у њиховим очима, љубили су моје руке, захваљивали се и грлили су ме. Не верујем да постоји неко веће одликовање или награда од тога, од захвалности једног целог народа. Веома велика ствар, са доста углова за гледање".
Мурал и за Грка, српског хероја
Рицудис, који је велики верник, у интервјуу за сајт "Грчка и Србија", био је упитан и како види будуће везе Грчке и Србије. Ево како је одговорио:
"Могли бисмо, заједно са Русијом, да направимо једну хришћански јаку заједницу и да темељ буде Света црква, са којим бисмо могли да изградимо будућност. Бесмртна вредност коју нам је дала црква. На том путу бићемо и непобедиви, јер је и та иста Света црква непобедива".
