ПОНЕДЕЉАК, 16. 4. 2018 - 17:59

Извор: Новости

Лековите воде у којима су уживали деспот Стефан и Ђурађ Бранковић

Три древна шумадијска манастира сведоче о мало познатој историји Србије

Фото: Б. Субашић

Три древна манастира - Петковица, Вољавча и Влаговештење, скривена су у три клисурице којима протичу речица Сребрница и Вољевачки и Благовештенски поток. Њихове бистре воде се стичу у варошици Страгари под источним обронцима Рудника, а данас до малих монашких насеобина, угнеждених у литице, воде асфалтни путеви којима сваког викенда пролазе реке поклоника.

Неки долазе возилима, а многи у пријатној једносатној шетњи крај шапутавих бистрих потока прелазе путеве до манастира, који су, по речима археолога, део средњовековне Рудничке свете горе. Страгари су били тек предзиђе утврђеног града Сребрнице Рудничке који се налазио у клисури реке Сребрнице, чувеној по рудницима сребра и олова.

Негде на овдашњим прозрачним висовима налазили су се и дворови, где су лета често проводили деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, који су у клисури Вољавче лечили ране из бојева.

Лековити извори, који избијају крај речице, припадали су Манaстиру Вољавчи, који до данас ужива огроман углед древне светиње, јер је, по предању, утемељена у преднемањићко доба, средином 11. века, “при краљу Михалу Добросављевићу самодержцу Сербском”. Научници претпостављају да је манастир на старим темељима у 15. веку обновио Михаило Кончиновић, војвода Стефана Високог.

Манастир Петковица је у 13. веку изградио неки од српских велможа који је овде имао руднике, а у време Косовског боја градом Сребрницом владао је племић Никола Зојић. У деспотовини планина Рудник добија важност темељ економске моћи, па у “Сребрници на Рудницах” често борави деспот Стефан. Управо док је у Бањи Вољавчи лечио никад зацељену рану из боја на Ангори, као да је предосетио да му се ближи крај. Зато је сазвао државни сабор и синовца Ђурђа прогласио за наследника, помиривши тако завађене Лазаревиће и Бранковиће.

Фото: Б. Субашић

Османлије су срушиле сребрничке зидине од којих је данас видљива само зарушена кула у шуми. Иако су и мале страгарске манастире Турци више пута рушили, они су упорно обнављани као чувари српске вере, идентитета, па трају и данас.

Историчари су сагласни да је Хаџи Рувим, просветитељ, уметник и духовник у овим скровитим богомољама Рудничке свете горе, укресао искру која се 1804. разбуктала у пламен Првог српског устанка. У скромном конаку Вољавче је 1805. одржано прво заседање Правитељствујушћег совјета српског, прве владе обновљене Србије.

До скривеног манастира над понором тад је водила само врлетна стаза којом су с крајњим опрезом газили најугледнији људи тог доба у подухвату стварања државних институција. Тим уским путељком, по сведочењу проте Матеје Ненадовића ни коњ није могао да прође па су државотворци све намирнице носили на леђима, а модерну Србију су стварали живећи у крајњој оскудици као испосници.

Шездесетих година на политичким форумима је утврђено да вековно лечилиште није лековито и комплекс је угашен. Ипак, реуматичари и данас долазе да међу његовим рушевинама нађу лек за своју муку.

Фото: Б. Субашић

ЛЕОНИДА ИЗ СТРАГАРА

СТРАГАРИ су дали барјактара Српске револуције Танаска Рајића, који је спартански погинуо у Другом српском устанку. У боју на Љубићу заповедао је батеријом топова, на коју су Турци усмерили главни напад. Кад су продрли у шанац, Танаско је остао сам да кубуром и сабљом брани топове, док није исечен. Видевши то јунаштво, српска војска је јурнула у противнапад и поразила Турке. Танаскова мученичка глава нађена је крај топова и сахрањена уз зид храма Вољавче.

Аутор: Б. Субашић