ЧЕТВРТАК, 15. 8. 2019 - 09:50

Извор: politika.rs

Злочин још без казне

Две деценије су у гету. Свет затворен споља, раздиру непомирљиве унутрашње расправе, локалне мржње и неправде

politika.rsФотографијa Ж. Ракочевић

Крвави обрачуни, бомбардовање, етничко чишћење, сурова савршена изолација од целог света и на крају – убиство и рањавање деце док су се купала у реци у свом тенковима и војском окруженом гету. То је кратка историја злочина у Гораждевцу или, тачније речено, злочина Гораждевац.

„Чуј ме, Иване, душо моја”, нариче на гробу свога сина, убијеног дечака, мајка Сенка Јововић и говори му: „Најтеже ми је што ми поједини не дају да те мирно жалим, душо!” Не могу да је одвоје од мермерне плоче са фотографијом лепог младића. Она најчешће ћути, нема од неправде, судова, странаца, истрага, изјава, гласина и неподношљиве празнине која притиска смрт гораждевачке деце. Из своје залеђене жалости изашла је пре три године, када је у Гораждевац, ненајављен, бануо Хашим Тачи и положио беле руже на споменик жртвама, а потом пио пиво на запуштеном сеоском тргу. Сенка је узела руже, бацила их у прашину и спасила образ своме сину и сународницима. Шта је јуче ову мајку натерало да у тужбалици проговори? Ко је отежао њену жалост?

Село у плодној равници поред Пећи, између Пећке патријаршије и Високих Дечана, највећих духовних и културних вредности Срба и Балкана, постало је затвор, а његови становници, у великој мери, претворени су у затворенике. Борба усамљеног села за голи физички опстанак и слободу давала је смисао животу, а жртве им пружале неку врсту унутрашње повезаности и заједништва. Иван Јововић и Панто Дакић су чисте жртве, брутално погубљене на идиличном виру врелог августа 2003, сличног овогодишњем. Драгана Србљак, Ђорђе Угреновић, Марко Богићевић и Богдан Букумирић тешко су рањени, а стотину деце са Бистрице и данас трпи озбиљне последице овог напада.

Вир више не постоји, албански привредници који копају песак променили су речни ток, па је место трагедије тешко препознати. Само су упућени могли протеклих година, у високој травуљини, да покажу мрамор Ивана Јововића и Панта Дакића. Мрамор је камен који се у појединим крајевима поставља на месту погибије. Општина Пећ и Канцеларија за Косово и Метохију одлучили су да тамо поставе плочу са именима жртава, али, према тврдњи породица, локална самоуправа их о томе није обавестила нити разговарала са њима. „Без дозволе и уопште обавештења породица Јововић и Дакић хтели су на лукав начин да поставе споменик на Бистрици”, написала је на „Фејсбуку” Александра Дакић Јововић, сестра убијеног дечака Панта. У Општини Пећ тврде да су информисали породице, али није то једина неправда која тишти ове људе и која је Сенку Јововић натерала да проговори на Ивановом гробу.

politika.rs
Фотографијa Ж. Ракочевић

Двадесет година су у гету, недостају основна решења, губи се комуникација између људи, појавиле су се гето привилегије и неједнакост. Свет затворен споља, раздиру непомирљиве унутрашње расправе, локалне мржње и неправде. Што је гето мањи, мржња је већа. Свет је замрзнут: нема никаквих промена, иста прашњава улица, исти лица, исти функционери. Једино место на којем се окупе је парастос у Цркви Успења Пресвете Богородице, а одатле иду на различите стране, на различита гробља, свако са својом муком и неправдом. Управо у тој цркви јуче је игуман Високих Дечана архимандрит Сава Јањић рекао да је ова земља од раних векова заливена крвљу мученика све до Панта и Ивана, „који су узети као најлепши плод овога поља и овога села, да би се молили за нас пред Богом. Никада нећу заборавити то место злочина где се још видела њихова крв, где су се виделе њихове папучице и одећa”. Позвао је да се и због жртава живи у миру и да се буде у заједници и слози, да се превазиђу разлике и поделе. „Треба да покажемо да смо деца Светога Саве и великих светитеља, та вера ће нас сачувати, а не сила”, рекао је архимандрит Сава. Обраћајући се у име Канцеларије за Косово и Метохију, Зоран Бојовић је рекао да су за гораждевачки злочин, као и за све остале, одговорни они који су овде дошли да донесу правду и демократију, као и да верује да ће злочинце стићи земаљска правда. Одговарајући на питање зашто није постављена плоча на месту страдања, он је рекао да су то одлучиле породице: „Ми ћемо увек бити спремни, када породице изразе жељу, да ту плочу и поставимо уз одговарајуће почасти, јер та деца ничему нису крива, не смемо дозволити да се заборави тачно место где се то десило”, рекао је Бојовић.

Шта је са рањеном децом, да ли су њима пружене сигурност и помоћ? Драгана Србљак је са тешким ранама и гипсом на прострелној рани, који су јој поставили албански лекари у болници у Пећи, преживела. Завршила је средњу медицинску школу и психологију. Морала је да оде, јер за њу није било посла. Годинама је чекала, молила, а одлазак из овог гета породица Србљак је доживела као још једну рану. Данас ради у апотеци у Београду или продаје ајвар који праве њена мајка и породица, има оток на ногама и висок притисак.

„Поред свега, ограниченог кретања, последица ратног стања, политика и новац су упропастили људе у Гораждевцу. Много је посвађаних због политике и вишка времена за оговарање. Гледа се колико је ко и шта добио, ко је шта заслужио... Ако мене питате, мислим да то психички не може опстати дуго”, сматра ова девојка, коју су одавде отерале локалне власти, мржње и свађе.

Примери из света, посебно јеврејски са Блиског истока, показују да се у овако угрожене средине морају слати најбољи професори, мали привредници, добри административци, најбољи лекари и уметници. После неког времена те средине су се опорављале и бивале прихватљиве за живот. Случај наших гето средина, једним делом, подсећа на затвор осуђен на одумирање, међународне мисије Унмик, Еулекс, Кфор и њихова правда престале су да постоје, а на парастосу су јуче била тек два италијанска војника.

Шеснаеста годишњица крвавог и некажњеног злочина заправо је апел за правду и истину, али и драматични позив да се са Гораждевцем и његовим људима хитно мора нешто урадити.

Повезане вести