Почетак црквене године (или: начало индикта); Преподобни Симеон Столпник; Свети Исус Навин

Четвртак, Септембар 14, 2017

Stari datum: 

01. Септембар

 

Почетак црквене године (или: начало индикта)

Први Васељенски Сабор определио је, да се година црквена почиње првога септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу У време овога празновања Господ Исус је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: "Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње" (Лк. 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље.

 

Преподобни Симеон Столпник

У земљи Кападокији, у селу Сисану, живели су благочестиви супружници, Сусотион и Марта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје слободно време проводио је у молитви. Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи своје болеснике ради исцељења, истеравања демона... И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе".

Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише. Проведе много година у свом подвигу, одликовавши се и даром пророшства. Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши. Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише. Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.

Тропар (глас 1):

Терпјенија столп бил јеси, ревновавиј праоцем преподобне Јову во страстех, Јосифу во искушенијих, и бесплотних житељству сиј в тјелеси, Симеоне оче наш, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

 

Свети Исус Навин

Вођ народа Јеврејског после смрти Мојсејеве. Једини он и Халев ушли су у Земљу Обећану од неколико стотина хиљада Јевреја, који изађоше из Мисира. (Читај о његовој верности Богу, његовим делима и чудесима у Књизи Исуса Навина.) Поживе 110 година и сконча око 1440. год. пре Христова Рођења.

Симеон Столпник, први од столпника,
Озарен старац сјајем бесмртника,
За столп привезан, драговољна жртва,
Небо га жива земља гледа мртва.
Пост и молитва и свеноћно бдење –
Тим путем тешким тражаше спасење.
Мајка му дође једнога уранка:
– Сиђи ми, сине, да те види мајка!
Рече му тако. А Симеон шути.
Понавља мајка молбу много пути ...
Најзад Симеон мајци одговара:
– Ја сам у служби Небескога Цара;
Живот је овај борба и припрема,
За пуст разговор ту времена нема,
Но иди, мајко, бирај стазу чисту,
Брини за душу, и живи по Христу;
У оном свету, после ове војне,
Ако нас Христос нађе за достојне,
Тамо ћеш, мајко, видет свога сина,
И син се сладит лица материна.

РАСУЂИВАЊЕ

У овоме свету ми треба да искористимо све што је потребно на изграђивање душе наше, јер кад нас смрт растави од овога света, ми ништа не носимо у други свет осим душе своје онакве какву смо је овде изградили. Св. Симеон Столпник као осамнаестогодишњи младић у бризи за спасење душе своје паде једног дана ничице на земљу и уздиже молитву Богу, да му Бог покаже пут ка спасењу. И тако дуго лежећи на молитви имаде овако виђење: као он копа ров за темељ нечега, па заморен од копања стаде да одахне. У том дође му глас: „копај дубље!" Тада он поче са великим трудом копати још дубље; па опет заморен стаде да одахне. Али опет чу глас: „копај дубље!" И он опет поче копати са још већим трудом и напором. У том дође му глас: „престани, довољно је; сада што желиш зидати зидај; без труда ништа не ћеш успети." Они који се мало труде и на чулној плићини зидају живот душе своје, зидају на песку грађевину, која се не може одржати у овом пролазном свету а још мање у оном непролазном.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам безакоње Давидово (II Сам. 11), и то:

1. како Давид изврши прељубу са Витсавејом женом Уријевом, када Урије беше у рату;
2. како удеси Давид погибију Уријеву;
3. како се Бог разгневи на Давида.

БЕСЕДА

о Слову – Сину Божјем 

У почетку бјеше Слово (Јов. 1, 1).

Слово, или Реч словесна, смислена, беше у почетку. Ово се односи на божанску природу Господа нашег Исуса Христа. У почетку – да ли се тиме мисли, браћо на неки почетак Слова Божјег? Или на неки времени датум рођења Сина Божјег од Бога Оца? Никако. Јер рођење Сина Божјег не може имати ни датума ни почетка, пошто је време услов само онога света пролазнога, и пошто оно не додирује вечнога Бога нити условљава собом ма шта у Богу. Може ли се одвојити сијање од сунца, а да сунце остане сунцем? Може ли се ум одвојити од човека, и да човек остане човеком? Може ли се одвојити сласт од меда, и да мед остане медом? Не може. Још мање се може замислити Бог одвојен од Слова Свога, од Речи словесне, од Смисла Свога, од Мудрости Своје – Отац вечни одвојен од Сина Свога савечнога. Није, браћо, овде реч о почињању Сина Божјег од Бога Оца, него је овде реч о почетку почетка историје стварања света и спасења људског. Тај почетак је у Слову Божјем, у Сину Божјем. Он је почео и стварање света и спасење света. Ко год хоће да говори било о стварању видљивог и невидљивог света било о спасењу рода људског, тај мора почети са Почетком. А тај Почетак је Слово Божје, Мудрост Божја, Син Божји. Као кад би неко причао неки догађај са једном лађом на језеру, па почео овако: у почетку беше језеро, па се навезе нањ једна бела лађа... Нико од разумних људи неће схватити речи „у почетку беше језеро," као да је језеро постало истог тог дана кад се догодио догађај са лађом. Тако нико од разумних не треба да схвати речи Јеванђелиста у почетку бјеше Слово као да је на почетку догађаја стварања света произашло Слово Божје из Бога. Као што је језеро постојало хиљаде година пре догађаја с лађом на њему, тако је Слово Божје постојало читаву вечност пре почетка стварања.

О Сине Божји, савечни Оцу и Духу, просвети нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.