Св. АПОСТОЛ ЈАКОВ (БРАТ ГОСПОДЊИ)
Назива се братом Господњим зато што је био син праведног Јосифа, обручника Пресвете Богородице. Када праведни Јосиф беше при смрти, он раздели имање своје синовима својим, па хтеде оставити један део и Господу Исусу, сину Пресвете Деве Марије; али се сва браћа овоме успротивише не сматрајући Исуса братом својим. Јаков љубљаше веома Исуса, и изјави, да ће Га он узети на свој део. И зато се он назива братом Господњим. Јаков од почетка беше привржен Господу Исусу. Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога Цара. Чим је чуо науку Христову св. Јаков почео је по њој живети. За њега се вели да целога живота није јео масти ни зејтина, него да је живео само о хлебу и води. И био је девственик до краја живота свога. Много је бдио ноћу и Богу се молио. Господ га убројао у својих 70 апостола. По васкрсењу Своме славноме Господ Исус њему се јавио нарочито, као што сведочи св. Апостол Павле (I Кор. 15). Био епископ у Јерусалиму 30 година, и ревносно управљао црквом Божјом. По указању Господа саставио прву литургију, која је била сувише дуга за доцније хришћане, те су је морали скраћивати св. Василије и св. Јован Златоуст. Обратио многе Јевреје и Јелине у веру Христову. И сами неверни Јевреји дивили су се његовој праведности, и називали су га Јаковом Праведним. Но када дође за првосвештеника Анан, он са другим старешинама јеврејским умисли убити Јакова као проповедника Христова. Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалим, рекоше му старешине, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Св. Јаков се попе и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у царство Господа свога. Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога.
Тропар (глас 2):
Јако Господењ ученик воспријал јеси праведне евангелије, јако мученик имаши јеже неописаноје дерзновеније, јако брат Божиј, јеже молитисја јако јерарх, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
Свети Игњатије патријарх Цариградски
Син цара Михаила Рангаве. Дође за патријарха после св. Методија 846. године. 858. године збачен с престола и послан у изгнанство. На његово место се запатријарши Фотије, први секретар царев. Но када дође на престо цар Василије Македонац, он опет поврати Игњатија на патријаршество. И управља црквом св. Игњатије са великом ревношћу и мудрошћу. Сазида манастир св. Архангела, у коме се и упокоји у Господу у 89. години живота на земљи.
Светимученик Јаков Боровицки
О овоме светитељу зна се само онолико колико је он открио после своје смрти у визији људима из места Боровица. Његово тело допливало је једнога дана по реци Мети пред Боровиц 1540. год. и ту се зауставило. Од моштију његових пројавила су се многа чудеса.
Јаков брат Господњи, праведник прекрасни,
Науку Христову животом објасни.
Када га мучише он кротко клечаше,
За крвнике своје Богу се мољаше.
У најтежем месту, у најтеже време,
Стрпљиво носаше епископско бреме.
Као пастир добри он цркву управи;
И рeчју и делом Господа прослави.
Он научи људе да Исуса воле,
И научи верне Богу да се моле.
Сујетни човече, шта ће вера сама?
Вера је без дела као празна слама.
Нека чује наук ко год има слуха:
Вера је без дела к'о тело без духа.
Откуда ратови, огађени свима?
Од нечистих страсти у вашим удима.
Све ратују људи, и мира немају,
Јер зло срцем желе, па крв пролевају.
Ко грешника једног од заблуде врати.
Вечним ће животом Господ да му плати.
Праведног Јакова Јевреји убише —
Та себе убише! Њега прославише.
О Јакове дивни, свети апостоле,
Помози вернима, који ти се моле.
РАСУЂИВАЊЕ
Од Бога је благодат, а од нас труд. Нека нико, дакле, и не помисли, као да су се апостоли свети били ослонили једино на благодат богодану, и да им је лако било, и да су без труда вршили свој велики посао у свету. Не каже ли апостол Павле: морим тијело своје и трудим да како сaм другима проповиједајући избачен не будем (I Кор. 9, 27)? И још на другом месту не вели ли, како је живот проводио у страху, у труду и послу, у многом неспавању, у гладовању, и жеђи, у многом пошћењу, у зими и голотињи (II Кор. 11, 26– 27)? Св. апостол Јаков хранио се само хлебом, и то до несита; спавао је врло мало, и ноћи је проводио у молитви. Толико је клечао на молитви, да му је кожа на коленима отврдла као кожа на коленима камиле. Молио се овај брат Господњи са плачем и уздисањем не само за цркву, којом је управљао него за сав свет. И кад је од злобних Јевреја био гурнут с крова храма, тако да се сав разбио, апостол свети није заборавио ни за тренут дужност према Богу и људима. Прибравши последње снаге он се диже на колена, пружи своје руке к небу и помоли се Богу усрдно говорећи: „опрости им, Господе овај грех, јер не знају шта чине." Док се он тако мољаше, злобни људи удараху га камењем са свих страна. Видећи то неко од синова Рихавових узвикну: „престаните! шта чините? Праведник се за вас Богу моли, а ви га убијате?" Но тај узвик једне болећиве душе не може задржати привикнуте злочину крвнике, да не убију свеца Божјега. — Нису дакле апостоли полагали само на благодат, него су при великој благодати улагали скоро надчовечански труд, да се покажу достојни Божје благодати.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно васкрсење Тавите (Дела Ап. 9), и то:
1. како Тавита беше умрла и лежаше мртва на одру;
2. како се апостол Петар помолио Богу за њу и рече јој: Тавито устани!
3. како Тавита оживе и устаде.
БЕСЕДА
о лепоти кћери цареве
Сва је лепота кћери цареве унутра (Пс. 44, 13).
Црква Божја је кћи Царева. Ма колико да је споља сиромашна, и неугледна за телесно око, и гоњена, и понижена, она је унутра испуњена царским сјајем и лепотом. Цар сачињава лепоту кћери цареве, Онај који је красан љепотом изнад синова човечјих. Црква Божја је као одећа Христова; Христос живи у њој. Никаква спољашња лепота не може се мерити са лепотом унутрашњом, тј. са лепотом Христовом. Пресвета Богородица је кћи Царева. Хаљинама је златним одевена и извезена. То су врлине душе њене. А да се под одећом разумевају врлине јасно је из приче о браку Царевога Сина. Човек који не беше обучен у брачно рухо, би изгнан од трпезе Цареве и кажњен (Мат. 22, 11). Истина вере у Бога то је била златна одећа Деве Пресвете, а девичанство, кротост, милосрдност, светост, молитвеност, преданост вољи Божјој, и све остале врлине, биле су као везови на тој златној одећи. Но сву красоту њену чини Христос Господ, скривени у њој и рођени из ње.
И душа сваког верног хришћанина јесте као кћи царева. Сва је лепота те душе у Христу и од Христа, који је унутра у души. Душа пак без Христа, Сунца правде, јесте у мраку, без лица и красоте, као што би васељена цела била без лица и красоте без сунца материјалног.
О Господе велики и благи, Боже наш истинити, и Промислитељу наш човекољубиви, помози нам обући се у одећу врлине, да се не нађемо наги на Суду Твом Страшном. Теби слава и хвала вавек. Амин.